Alpi 2010.

 Prva visokogorska ekspedicija u potpunoj organizaciji i izvođenju jednog kluba iz Crne Gore bila je izuzetno uspješna. Ekspedicija je bila nekomercijalnog karaktera, sa ciljem da se prenese iskustvo i omogući planinarima iz različitih klubova da ispenju najviše vrhova Alpa, a time se i proširi krug crnogorskih planinara koji su sposobni za postizanje vrhunskih dometa u visokogorstvu.

Ekspedicija: “Alpi 2010”:

 Trajanje ekspedicije: 09.-21.07.2010.;

 Vrhovi: Grosglokner 3798 m/nm-najviši vrh Austrije; Gran Paradiso 4037 m/nm-najviši vrh Italije; Mon Blan 4810 m/nm-najviši vrh Francuske;      Jalovec 2645 m/nm-najatraktivniji vrh Slovenije;

 Vođa ekspedicije: Milan Radović;

 Vođe uspona: Milan Radović (Grosglokner i Jalovec), Boris Čelebić (Gran Paradiso), Dragan Bulatović (Mon Blan);

 Učesnici ekspedicije: Milan Radović, Dragan Bulatović, Boris Čelebić, Tanja Pavličić, Aleksandar Đajić, Duško Bošković (Visokogorci Crne Gore), Zehra Balić, Ivona Jočić (PSK Cmiljače Bijelo Polje), Bojan Đokić, Nebojša Kalezić, Zoran Radulović, Ivan Vukadinović, Marko Popović (PSK Prekornica Danilovgrad), Milojica Medenica, Željko Pejović, Boris Kuburović (PD Bjelasica Kolašin), Marko Rešetar (PSK Komovi Podgorica), Predrag Tolimir (PD Železničar Beograd), Davor Zelenika (PD Poštar Novi Sad), Zoran Prljević;

Davor Zelenika-Zele

 Evo kako je ovu ekspediciju doživio jedan od učesnika, Davor Zelenika iz PD Poštar iz Novog sada:

Ovo je akcija za koju je ideja pala još prošle godine prilikom odlaska na moju prvu ekspediciju gde smo išli na Kavkaski masiv i normalno, na vrh Elbrus u organizaciji Beogradskog „Radničkog“ i vodiča Dragana Pavlovića. Prilikom te ekspedicije sam upoznao i ostao u izvarenrednim odnosima sa nekolicinom učesnika te akcije, od kojih su neki od njih i moji današnji domaćini, tj. Organizatori akcije na koju sam se valjda prvi i prijavio. Elem, to su moji prijatelji, momci iz  „Visokogoraca Crne Gore“. Pričali su mi još prošle godine da će organizovati akciju  na Alpe i tada sam odlučio da ću da idem sa njima, i to baš sa njima jer momaka kao što su Đajić Aleksandar, Čelebić Boris i njihov stariji brat i guru Radović Milan –Mojsije (ovo je interno) i devojaka kao što je Pavličić Tanja nema nigde na Zemlji (niđe na svijet)! Toliko nam je dobro bilo, i toliko smo se dobro zabavili i proveli da ja ni jednog trenutka nisam razmišljao gde ću ići ove godine. Znači, odluka je pala pre otprilike godinu dana i evo ga, danas krećemo put Austrije i Alpa…  

Dakle,

09.07.2010.

Ekspedicija "Alpi 2010"

Pripreme i razmišljanja o akciji ovoga tipa uvek u čoveku probude avanturistu i neki nemir ali ja sam razmišljajući o svemu ovome bio miran i spreman davno pre današnjeg dana tj. polaska, jer sam  mislima već preleteo nekoliko puta preko cele maršrute i nije mi bio problem da se spakujem za ovu turu ali ipak, na kraju moram priznati svima i sebi. IMA VIŠE STVARI NEGO ŠTO SAM MISLIO DA MI TREBA, JA SAM IH SVE SPAKOVAO I SAD IZGLEDAM KAO MAGARAC! NATOVAREN KAO DA IDEM NA SEVERNI POL, ALI NA TRI MESECA. BAŠ JE SVE TEŠKO!!! I sa svim tim stvarima i tako natovaren sam se prebacio „Delta“ taksijem do buske stanice u N. Sadu gde u 14:30 ima polazak za Rumu u kojoj treba da uskočim u voz koji vozi od Bgd-a preko Zagreba ka Veneciji i u kojem treba da se nađem sa Peđom, mojim velikm prijateljem iz Beograda koji je seo na početnoj stanici u Beogradu. Ja treba da ih zaskočim u Rumi odakle zajedno nastavljamo vozom ka Slavonskom Brodu u Hrvatskoj gde ćemo se konačno priključiti Crnogorcima koji pak kreću iz Podgorice pa preko Foče, Sarajeva i Zenice hitaju ka Brodu pa onda odatle kompletni pičimo na „Veliku Alpsku Turu“, kako smo je od milošte nazvali, ali sasvim opravdano! A zašto baš „Velika“? Pa zato što penjemo Grossglockner, Grand Paradiso, Mont Blanc i u povratku idemo na Jalovec! Pa može li biti „Veća“!? Može… ali teško! Sve najviši vrhovi svojih država, Austrije, Italije i Francuske, a Jalovec nije najviši vrh Slovenije ali upućeni kažu da je najlepši. Pa videćemo ih sve, nadam se svim srcem… Uskačem u bus i krećemo. Inače današnji dan je lep, sunčan, pomalo sparan i vreo, izmereno je 33-34 stepena u hladu, ali to je odličan dan za početak moje druge ekspedicije u životu jer je prethodnih dana padala kiša kao što nikada padala nije, i ovo veliko sunce sada uliva nadu i optimizam da će vreme da se umiri i da ćemo napraviti sve što je planirano. Hoop-laaaa i evo ga, usput već osvajamo Iriški Venac na Fruškoj Gori i to autobusom pa se sada već može reći da je avantura počela…. Ajmoooooooo idemooooooo… Ali, prvo ž. stanica u Rumi, treba sačekati taj voz. Stigoh u Rumu u 15:30 tj. Napolju je temperatura sada i veća od 35 stepeni, video sam to na nekom „semaforu“ u gradu i zbog toga su mi opasno suva usta pa mi pada na um spasonosna ideja-PIVO. Na ž. stanici ima prodavnica mešovite robe, puna piva i možda još ponečeg. Dok čekam voz na pasijoj vrućini pokušavam da razmišljam racionalno, u sebi, podrazumeva se, da ne misle ljudi da sam prolupao – „prvo ću da zveknem jedno hladno u staklu, pa kad ga popijem onda ću i drugo, pa tek onda ću kupiti još dva, za mene i Peđu, u staklu,normalno, da ih odmah u vozu popijemo i naravno, još jednu bombu koja će najduže ostati hladna“. To je, računam, naj racionlniji pristup problemu žeđi a da pivo stalno bude ’ladno! Da ne dihidriramo do tog Broda.

Boris Čelebić, Visokogorci Crne Gore

Stadoh da čekam…. uz to pomenuto pivo, normalno! Zovem Peđu da vidim gde su, da bih mogao lepo da sebi doziram pivo i saznajem, da li je potrebno reći – voz kasni, naravno, i to sat vremena. Mogu lagano da pijuckam pivo. Ali da vam velim i ovo – malo me je strah za mene i za taj moj odnos sa pivom, previše smo bliski. I napokon stižu voz i Peđa i ja se ukrcavam sa dva ranca, jedan na leđima, drugi na grudima, i sa šatorom u jednoj i sa vrećom za spavanje u drugoj ruci. I sa pivom, normalno! I krećemo put Sl. Broda. U kupeu sede neke žene i momak iz Zagreba. Sa njima pričamo o svemu ali najviše o našoj akciji, mislim Peđa priča. I pijemo ono pivo. Popili smo svo pivo do Slavnoskog Broda, izašli i krenuli ka granici sa Bosnom i tu uz jedno pozamašno mašenje pronalazimo put do državne granice. Promašiti put je vrlo frustrijajuća pojava kada si natovaren k’o najveći magarac i kada se promašaj meri sa više kilometara. Stižemo do graničnog prelaza i carine i tamo se opet malo ispričasmo sa ljudima što rade na istoj i rešismo da konačno pređemo preko. Prešli i opet… čekanje. A šta je najbolje raditi dok čekaš? Pa kratiti vreme nekako! A kako? Mi smo imali rakiju! I tu se nacirkamo tako da sam ja na kraju, sramota me i reći, povratio. Stigli Crnogorci a ja ne znam ni kad, ni kako, izljubismo se, zdravimo se s njima, upoznajemo koga ne znamo i krećemo dalje. Dajem majicu mojih Bukvalista zaslužnima i dobijam majicu sa odštampanim amblemom „Visokogoraca“ i sa ispisanim vrhovima na poleđini na kidemo. Super. Noć je uveliko pala i nakon nekog vremena sam zaspao.

10.07.2010.

Uspon na Grossglockner

 I evo ga, konačno, svanulo je jutro i to alpsko! Celu noć sam izgleda prespavao onako pijan i sve mi se pomešalo i malo se iznenadih kad ugledah neke vrhove poviše nekog grada Lienza. Ja sam bio privilegovan jer sam celu noć spavao u društvu jedne lepe, divne žene što se i divnim imenom zove – Tanja. E ona je prespavala na mojim grudima celu noć i sav sam se ukočio jer nisam hteo da se mrdam, da je ne probudim. A prizori počinju da se ređaju i to po prelepom danu, i ja shvatam da sam ja u stvari jedan veoma srećan skot pošto me lepo vreme prati gde god da krenem, pa tako i ovde, na Alpima. Mešane šume se smenjuju sa livadama a sve je to prošarano sa prelepim kućama, sređenim, savršeno uklopljenim u okolinu…… normalno, jer smo u Austriji. I tako, vozimo se mi kroz tu prirodu, razmišljam, pitam se, kako je moguće da je sve ovako sređeno a da nema ljudi da ih vidiš da nešto rade. Samo neki biciklisti koji voze neke bajkove… nekuda. Sumljičav sam, nisu to čista posla. Izgleda da smo stigli u raj a da prethodno nismo ni umrli… i to mi je sumljivo. Prva pojava snegom prekrivenih vrhova i čistih, brzih reka nam jasno govori da smo stigli blizu našeg prvog cilja –Grossglocknera. Tražimo selo Kals odakle bi trebalo da krenemo put doma Erzherzog Johann Hute i nikako da ga nađemo. Na kraju odustajemo od Kalsa tj. tačnije, dolazimo do jednog drugog sela koje se zove Heiligenblut iznad kojeg je smešten „autobusodrom“ jer izgleda upravo tako – kao neki „drom“! Mesto je kao iz rata zvezda, prelepo sa divnim pogledom i samo svemirske mašine fale na tom „dromu“. Izlazimo iz busa vani i udišemo svež, oštar vazduh jer je visina već prilična. Prepakujemo stvari u napadački

Zoran Prljević

ranac i nosimo samo ono što je neophodno za penjanje na vrh kakav je Grossglocner – kamere, fotoaparate, poneku čokoladicu i možda vodu! Dobro de, i još ponešto! Krećemo napokon. Ima tu pored i dobra prodavnica suvenira ali ništa nismo kupovali od toga, da ne ureknemo nešto,  učinićemo to kad se vratimo sa vrha, ako Bog da. Hodamo u rastegnutoj koloni, jer svi nešto zveraju okolo, fotografišu. I ja isto. Nagnem se preko ograde na kojoj stoji“ saobraćajni znak“ za mrmote kad tamo dole – stvarno mrmoti. Banjaju se, mrmotaju na julskom suncu i uživaju, svađaju se pomalo. Uslikam ti ja njih. Idemo dalje i nailazimo na ogromnu garažu, uzidanu u stene ispred koje je parkirano na desetine, ma na stotine, čini mi se, besnih mašina, dvotočkaša najrenomiranijih proizvođača. I ni jednog Tomosa. Došli ljudi motorima da malo udahnu svežeg vazduha, da nešto pojedu u interesantom ambijentu, popiju kafu i napare oči. Idem tako pored njih i razmišljam o anđelima i o paklu i o tome koliko koja mašina tu košta. Pa tu su parkirani milioni. Mašine su toliko dobre da sam poželeo da ih zajašim sve odjednom i dvezem se nekud, nije ni važno kud, samo da se odvezem. Sa Zehrom recimo, to bi bilo OK. Napravih još par koraka i ispred mene puče pogled na ogromnu dolinu sa velikim glečerom duž cele nje koji se spušta negde iz visina i vijuga kao kakva ogromna ledena reka između moćnih, snegom zastrtih obližnjih vrhova. Glečer se zove Pasterze, dugačak je 10 km i najveći je u istočnim Alpima. Volim da vidim te glečere. Kada ih vidiš, tj. kada si na njima., to znači da si na priličnoj visini, a visinu volim. To znači da gledaš nešto što većina običnog sveta nikada ni videla nije pa se osetiš malo i posebnim. To znači da gledaš nešto što uskoro i neće biti tu jer se taj moćni gigant i razbijač stena i planina, topi zaista neverovatnom brzinom… Na stazi su oznake koje pokazuju gde se taj prastari led nalazio 70-te, 80-te, 90-te, 2000-te godine i vidiš ga onda gde se nalazi sada, pa ti dođe nešto žao jer je on ustvari u samrtnom ropcu, na izdisaju je, on umire. A tako je veličanstvena pojava. Spuštamo se pored tih tabli koje me neodoljivo podsećaju na smrtovnice i stižemo na ivicu glečera. Zgazismo na njega. I mada je izgubio mnogo od svoje snage i moći, i mada umire, on i dalje uliva strahopoštovanje. Led koji se brzo topi je sada voda koja se malim kanalima sliva po površini leda i spaja se formirajući neki veći kanal, pa ti veći kanali prave još veće brazgotine gde voda već glasno žubori i na kraju se sve to sliva u jedno i formira sada već ozbiljan i jak potok, skoro rečicu koja u nekom trenutku ponire i nestaje u plavom ledu, u dobokoj rupi kojoj se ne vidi kraj. Jeza te proće po celom telu kad pomisliš, a pomisliš obavezno, šta bi bilo kad bi se okliznuo i upao u jednu takvu! Ja znam odgovor i to nije lep odgovor. A takvih potoka i rupa ima mnogo. Još kad se tome dodaju i pukotine u ledu, vidljive i one nevidljive, opasnije, u trenutku se uozbiljiš i koračaš oprezno. Fotografišeš, smeješ se i zajebevaš, skakućeš preko izdubljenih kanala, ali sve to jako, jako oprezno. Pređosmo tih nekoliko stotina metara, možda i ceo kilometar preko tog leda i

Marko Rešetar, PSK Komovi, Podgorica

pređosmo na tvrđi teren, na stene. To je već poznatiji teren. Ali uspon je već na samom startu –eksponiran, kako to vole da kažu stručniji. Negde se čak malo i vereš ali ništa strašno, sve je u granicama normale. Peli smo se neko vreme preko stenja i kamenja, kad mi se moj ranac po prvi puta učinio pretežak, iako sam odabrao samo stvari koje ću nositi gore na visinu i koje su mi kao takve neophodne. A taj ranac je inače planinarsko svetsko čudo i enigma. Kako god da se spakuješ uvek u njemu ima viška stvari i pretežak je i to tako traje godinama, bez obzira na iskustvo. Pijem vodu k’o kamila ali vode na sreću ima u izobilju. Sve je glečerska voda i hladna kao led, zamisli!? I izbijam sam (jer se kolona rastegla na barem kilometar i više) pred prvi problem. Treba preći 300-400 m preko nekog snega i leda i to ne bi bio problem da led ispred mene nije ležao pod uglom od nekih 45 stepeni. I to led koji se topi. Krećem ja lagano u svojim čizmama i sa dva štapa preko tog čuda a sa druge strane su već neki koji su prešli preko leda i nešto mašu i galame. Ne čujem ja njih baš dobro. Kad sam prišao bliže tj. na pola puta čuo sam ih a i shvatio šta i o čemu govore. „Stavi dereze!“ Ispred mene je pojas od nekih 30 – 40 m čistog leda, pa onda nek sneg, pa onda opet jedan pojas leda, na kraju toga stoje oni i deru se!! „Dobro“ – kažem ja, i stavim dereze. Pređem bez problema taj deo, usput sam čak i vodu natočio, a i propustio neku stenčugu, sigurno tešku 150 – 200 kg koja se otisnula negde gore pa se lagano otklizala negde dole. I tada su se drali – „Eeeeej, pazi Zeleeeee“. Stignem do njih, Mlana, Bulata i još nekih i sednem da se odmorim. Malo sam se umorio. Odatle se već lepo vidi i Glockner, izgleda opasno dobro, pravi vrh. Peđa je još na glečeru imao mučninu, povraćalo mu se i nije mu dobro, deluje jako umorno a kaže i da ga boli glava. Malo se brinem za njega, ali znam ga, izguraće, makar i na trepavicama. Ja sam dobro, ali opet se kajem, što se nisam bolje fizički spremio. Tu formiramo navezu i krećemo dalje nakon što su svi prešli taj prvi opasniji deo. Đaja, Boris i ostali su već otišli ka domu pre nas. Milan komunicira sa Đajom putem motorole celo vreme da bi saznali šta ima gore, poviše nas. Stižemo na mesto odakle se sada dom jasno vidi baš kao i Glockner iza njega i čini mi se da je sada jako blizu. Ali naravno, to se samo čini. Dalje je no ikad! Gazimo laganao, ja nemam cepin već samo štapove što u tom delu i nije neki problem jer je dosta raskvašenog snega. Oko 18 sati je Đaja sa svojima stigao do doma a mi smo stigli oko 20 h. Crknuti! CR-KNU-TI !!! Tih zadnjih 500 dužnih metara mogu se meriti sa deset kilometara u

Ivona Jočić, PSK Cmiljače, Bijelo Polje

Novom Sadu, toliko je to bilo sporo i naporno, jer smo svi uglavnom bili na izmaku snage. Izbio sam pred dom prepolovljen ali sa olakšanjem jer sam konačno tu – u domu „Erzherzog Johann Hutte“. Napravili smo dobar posao i savladali visinsku razliku od oko 1200 m/nv i to idući iz drugog po redu teškog pravca od valjda 4 moguća. Ostalo je nekih 344 m/nv od doma do vrha ali to ćemo savladati ujutro, kad se noćas odmorimo. Dom je dobar, sređen, picnut ali nema vodu, pa se voda za piće kupuje – 1,5l = 4€, skupa k’o u Arabiji. WC postoji ali pošto nema vode, samo odradiš i odeš, tako rade svi, pa se smrad od toga prilično širi unaokolo. Ostavili smo svu opremu u predprostor, obuli papuče i sa rančevima pravac pod krov, u našu sobu. Jeo je ko je šta imao a Đaja je u „kafani“ popio 7 komada, piva, normalno. Peđa se i dalje mučio, bila mu je muka, bio je iscrpljen, bled i držao se za glavu ali bivalo mu je bolje. Do sutra će mu biti OK. To je verovatno sve zbog alkohola koji smo popili predhodnog dana, samo što ja imam manje problema (izlgeda da sam stekao imunitet). Malo sam se vrzmao gore-dole i napolje i na kraju namestio krevet i zaspao. Aj’ laka noć.

11.07.2010.

I svanuo je dan naše prve istine. Lep dan, podrazumeva se. Oko 06:30 smo izašli iz doma naoružani samo fotoaparatima, vodom i ponečim za pregristi što smo spakovali u rance tako da je ranac napokon lagan. Ostatak stvari smo ostavili u domu. Neki „njihovi“ su krenuli pre nas a neki posle. Bilo je jasno da će na vrhu biti gužve. Do vrha ima manje od 3 sata hoda, treba savladati 344 m/nv što nije mnogo al je zajeban teren, pogotovo na tim završnim grebenima, jer su jako uski, i greške su nedopustive jer se dugo i slobodno pada na tvrdo! Padina pre stenovitih grebena i samoga vrha je pod snegom i ledom i deluje prilično bezopasno. Mi smo išli lagano, bez naveze i stigli smo na mali Glockner prilično brzo. A onda agonija! Gužva je toliko velika da jednostavno ne znaš kako da pređeš ta dva-tri, od snega formirana sedla pre vrha, što su široka oko pola metra a dugačka 2, 3 ili 4 metra, kako koje. Svi jure nekud i

Aleksandar Đajić, Visokogorci Crne Gore

nemaju milosti. Pred zadnje takvo mesto, između malog i velikog Glocknera sam ostavio dereze (štapove sam ostavio još ranije), sačekao da sedlo ostane prazno i brzim korakom prešao tih 3-4 metra. Dodirnuo prstima pravi 

Na najvišem vrhu Austrije

Grossglockner i nastavio da se verem tih poslednjih 30-40 m po steni. Popeh se za nekih 10-ak min i konačno – ugledah krst na vrhu stene – Glocknerkreutz! Gore su već bili Milan, Đaja i Boris – normalno. Sunce piči, nema oblačka, nema ni vetra, pogled na okolinu sjajan i napaja. Dobro smo raspoloženi i čestitamo jedni drugima. Pristižu i ostali. Vadim sve ono sa čim treba da se uslikam, moje zastave i slikam se, slikamo se svi. Grickamo semenke, čokladice, zajebavamo se. Ali neki su ostali na malom vrhu jer im je bilo opasno da pređu na veliki vrh bez osiguranja, pa su se vratili nazad. To sam tek kasnije saznao. Tako se na vrh popelo 13 ljudi a ostalo je 7. Krenuli smo nazad kroz gužvu konopaca i ljudi i lagano smo napredovali ka podnojžu i domu. Savladali smo ono najteže i izašli iz kamena i stene na sneg i led i taman kad sam pomislio da je sve gotovo, desilo se nešto što ću pamtiti ceo život. Naime, kročivši na taj pomenuti led i sneg, pomislio sam da je bolje ići pola metra ili metar pored formirane staze jer je sama staza usled visoke temperature postala potočić i ja sam mahinalno, ne razmišljajući, birao suvlji put, da ne šljapkam po toj vodi, bz obzira što su moje čizme vodootporne i što bih bez problema mogao ceo dan gaziti po vodi. To je valjda bila nesvesna reakcija. Hodao sam tako pored staze zajedno sa Bulatom koji je išao stazom i pričali smo o koječemu. Taman kad smo pomenuli Materhorn i to kako bi bilo penjati takav jedan vrh, desilo se, kao nekakva kazna, više opomena.

Marko Popović, PSK Prekornica, Danilovgrad

Idući pored staze gde je bio uglavnom raskvašen sneg došao sam do mesta gde je počinjao led. Hteo sam da se vratim na stazu, u tu vodurinu, delio me bukvalno samo jedan korak od nje, kada sam se okliznuo. Pre toga sam derezama nekoliko puta udario u led praveći sebi zgodno mesto za oslonac, za taj jedan korak do staze i taman sam zakoračio kad je, ni sam ne znam kako, led popustio, noga je skliznula i ja sam poleteo na dole. Bulat je valjda hteo da me uhvati, čini mi se, da me zadrži jer sam bio blizu njega ali umesto toga, u toj gužvi i u toj brzini, ja sam izgleda pokupio njegov cepin i bacio i njega i cepin niz stranu. Ja sam se zaustavio na nekih 3-4 m od mesta pada i pogledao sam ispod sebe i video stravičan prizor – Bulata kako odlazi niz strminu i sve više ubrzava. Ode čovek! Slika koje ću se sećati do kraja života. U tom trenutku ne postoji način da učiniš bilo šta osim da posmatraš i da se moliš Bogu. Na svu sreću, nakon nekih 30-40 m on se, ko zna kako– zaustavio cepinom! Posle je rekao da je cepin uleteo u neku malu pukotinu u ledu i da je tako stao. Nisam znao šta da kažem niti je imalo smisla reći bilo šta. Popizdeo je načisto, što sam napravio takvu glupost a i zbog toga što je bio sav prljav i mokar – i preplašen! Stajao je tako na tom ledu nemoćan da mrdne bilo gde jer je to onaj led boje stakla, isuviše klizav, i pizdeo. Osigurao se cepinom i mirovao. Ja sam nastavio dalje da se spuštam i nisam prešao ni 50 m kad su ljudi počeli da viču – „Paziiiii, kamenje, stenje“. Pogledam uzbrdo i vidim gomilu povelikog kamenja kako juri niz padinu baš u mom pravcu. Nisam puno razmiljao, već sam se dao u trk po tom snegu i ledu, glavom bez obzira, gledajući da što više pobegnem od tog zla i pravo je čudo da se ni jedan, jedini put nisam okliznuo. Čak i kad sam kao Karl Luis skočio na kraju u dalj koliko sam mogao. I prođe prokleto kamenje a da nikog nije zakačilo, fala Bogu. Pomislih u trenu da je sve ovo neko znamenje i upozorenje za ubuduće, i mislim da je to upravo i bilo to. Vratih se na stazu gde su se Đaja, Boris, Milan i još neki spremali da bace uže Bulatu, da se nekako vrati na stazu. Uspeli su svi, i oni i Bulat. Laknulo mi je. Prišao sam mu ne znajući šta da kažem jer sve što sam hteo da kažem je u tom trenutku zvučalo toliko isprazno i uzaludno da ništa skoro nisam ni rekao. Osećao sam se užasno tada, pokvario sam dan i sebi i drugima a najviše Bulatu. Uspeo sam na kraju da kažem – „izvini“ (zvučalo bezveze), kao i to da bih najviše voleo da sam ja bio na njegovom mestu (isto bez veze), ali to nije bilo moguće. Rekao sam još i to da ako ima nešto dobro u tom događaju onda je to zasigurno sledeće – postao sam u tom trenutku najoprezniji planinar na svetu i sigurno ću pokušavati uvek i u svakoj prilici da mlađima a i svima ostalima u planini skrenem pažnju da nikada ne idu van obleženih staza pogotovo kad je upitanju sneg i led jer može biti kobno (to nije zvučalo bezveze). To sam rekao i zamolio ga da se ne ljuti na mene jer ja to zasigurno nisam hteo da učinim a i već sam se osećao dovoljno loše. Umirio se Bulat do doma, mada je podrhtavao još neko vreme. Hvala dragom Bogu, sve se na kraju dobro završilo. Stigli smo u dom i tu se lagano spakovali, jeli, popili po nešto, i predahnuli od svega. Trajalo je to nekih sat i po, dva da bi nakon toga krenuli na dole, ka glečeru, ka autobusu. Nedaleko ispod doma, spuštajući se, i Duško Boško je otklizao niz led i iščašio rame kad je zab’o cepin i kad se zaustavio. Pomogli su mu da ustane, videlo se da ga rame boli ali se junački pridigao i nastavio dalje. Ostatak puta je bio monoton, sa malim izuzetkom na jednom delu leda, svi smo žurili da što pre stignemo do autobusa ali naravno, put je do busa veoma dug i naporan. Kad se uzmu u obzir svi prethodni napori i saberu u jedno, mogu reći samo ovo – Bilo je vraški zajebano. Izašao sam do autobusa potpuno iscrpljen i u Zokinu kameru sam samo huknuo bez progovorene reči, nisam imao snage za to. Za mene je silazak sa Grossglocknera bio noćna mora kojoj je došao kraj. Ma moraš fizički biti besprekorno spreman za ovakve uspone i tačka, nema tu filozofije. Opet smo se kod autobusa malo prepakovali, smestili stvari u bus, smestili i svoja dupeta u sedišta i ponovo – Juriiiiiiš, pravac Italija! Na kraju sam ipak zadovoljan zbog svega, bilo je dobro i veoma poučno.

Dakle Grossglockner: Učesnika 20, popelo vrh 13, na mali Glockner popelo 4 a troje planinara odustalo u startu. Dve lakše povrede kod dvoje učesnika. To je bilans.

12.10.2010.

Motiv sa akspedicije

Putovali smo celu noć i usput pokušavali da nađemo neki restoran gde bi bilo moguće nešto konkretno (ma bilo šta) pojesti ali nismo uspeli u tome jer toga u Austriji jednostavno – nema, a ni u Italiji. Postoje samo benzinske stanice koje noću rade i u kojima nema bog zna šta da se jede i to je to. Ali smo ipak morali zastati da odmorimo malo i u jednoj od tih benzinskih stanica smo pogledali završetak svetskog prvenstva u fudbalu tj. tekmu koju dobiše Španci a ja sam navijao za Holandiju. Noć je bila i nije bilo baš interesantno posmatrati usputne predele, to su bile senke, pa smo svi uglavnom spavali. A u zoru, kad je počelo da se razdanjuje pojavili su se prvi obrisi italijanskih Alpa. Naš cilj je da preko grada Aoste stignemo u dolinu Pont i u istoimeni kamp. U Aostu smo ubrzo stigli prolazeći kroz doline koje su izgledale dosta drugačije u odnosu na one u Austriji, jedina sličnost su snežni vrhovi iznad dolina i brze, ustalasane reke. Tu se jasno mogao videti uticaj Mediterana i te toplije klime jer su padine koje su otvorene ka jugu bile pokrivene lepim i uređenim vinogradima a u dvorištima kuća i kraj samog puta se moglo videti dosta stabala smokve, čempresa, olijandera a i poneka palma. Kuće u tom kraju su slične onima u austrijskim Alpima ali opet nekako drugačije. Koriste dosta drveta u gradnji kuća ali i još nešto što ih

Nebojša Kalezić, PSK Prekornica, Danilovgrad

razlikuje od pomenutih austrijskih – mahom su pokrivene velikim, kamenim pločama koje su potpuno prirodne i samo malo dorađene da bi se lakše i urednije složile po krovovima. Lepo i neobično to izgleda, zaista. U Aosti smo malo gledali putokaze, a više pitali ljude za pravac (i ovde važi ona vojna – kartu čitaj, seljaka pitaj) i na kraju stigli do sela iliti mesta Villnueve (valjda se tako piše) kroz koje se mora proći i od kojeg put počinje da se penje naviše ka dolini i kampu Pont. A oko Villnueva, ali baš svuda unaokolo. po brdima i proplancima, pršti voda na sve strane iz sistema za navodnjavanje koji navodnjavaju – livade! Da, baš tako – livade! Izgleda da im ta trava služi nečemu, verovatno za prehranu stoke zimi koje baš i nema mnogo na livadama, primećujem dok prolazimo. Pri tome se pod svetlošću sunca formiraju minijaturne duge oko svakog tog rasprskivača, naravno kad se gleda iz određenog ugla, a pošto mi vijugamo putem levo – desno i uzbrdo, to i nije problem da se postigne, pa dugica ima kao u bajci o planinarima i dugama (nepostojeća bajka). Usput stajemo kod jednog planinskog marketa gde kupujemo uglavnom hleb i peciva, ostalo imamo, pravimo pauzu od 20-tak min. i krećemo dalje. Nije mnogo vrmena prošlo kada su nam se počeli pokazivati vrhovi (treba li reći pokriveni snegom?),  koji okružuju dolinu. Dođosmo i do samog kampa i moj prvi utisak je sledeći – mesto je iz raja. Duž cele doline tutnji velika glečerska reka karakteristične zelenkasto – sive boje, deleći svojim tokom dolinu na pola, na čijim obalama je, na prelepoj, travnatoj, sočno-zelenoj livadi, smešten ovlaš ograđen prostor za kampere i gde ćemo i mi postaviti svoje šatore. Ali ne odmah danas po dolasku, već kada se vratimo sa osvojenim Paradisom u džepu. Livade okružuju borove šume koje se ne penju mnogo u visinu, jer je već prilično visoko. U kampu za sada ostaju vozači u svom šatoru zato što nisu i penjači, samo su vozači, i Tanja i Zehra u drugom, da bi se prištedele i odmorile za glavnu stvar ove ekspedicije – uspon na Mont Blanc. Vadimo po ko zna koji put stvari iz busa i pakujemo stvari neophodne za dom i uspon na Paradiso. Ostatak vraćamo u veliki ranac i ponovo u autobus. Kad sam završio rekao sam sebi – „Aj odmori malo čoveče, opusti se“. A ako neko želi da na pravi način ohladi tabane, opusti noge, a uz to i celo telo i um, premorene od napora svake vrste, najbolji način je provoreno ovaj – skineš cipele i čarape i prošetaš se bos po svežoj, mekoj travi i dejstvo se osteti u istom trenutku. Nakon toga se opružiš koliko si dugačak po istoj toj travi, zuriš malo u nebesko plave visine, zatim sklopiš oči i dopustiš mislima da te na trenutak odvedu na razna mesta i da se obratiš raznim, dragim ljudima, nakon toga zadremaš i za 15 min. takve terapije budeš kao nov. Ja sam to učinio po ko zna koji put i delovalo je! Još kako, bogo mili. Nakon one Austrijske ujdurme i celonoćnog putovanja ovo mu dođe bolje od najbolje masaže. Odmah smo uočili da je kamp prvorazredan.

Željko Pejović, PD Bjelasica, Kolašin

Pored fantastičnog prirodnog okruženja, kamp ima u svom sastavu i odlično kupatilo sa mnoštvom tuš i wc kabina, i u posebnom delu više nego dovoljno umivaonika. Topla voda je uvek dostupna kao i struja, pa ko se brije (ili depilira) električnim aparatom, ima tu mogućnost. Deo za pranje suđa i posuđa je u istoj zgradi ali u posebnom ulazu. U kupatilu nikada nema gužve i odmah smo ga zauzeli sa našim punjačima telefona i primusima. Malo niže se nalazi restoran, dobro snabdeven market, informacije, pa i poljski stolovi za stoni tenis. Jednom rečenicom, to je kamp koji bih uvek preporučio bilo kome ko je ljubitelj takve vrste odmora. Mi smo odugovlačili sa polaskom jer nam je svima, videlo se, prijao taj trenutak od 2-3 sata ali na kraju smo ipak krenuli.

Sa uspona na Gran Paradiso

 Do pl.doma Vitorio Emanuele ima da se savlada oko 800 m/nv u odnosu na kamp a mi nismo znali kakva je staza koja vodi do njega. Međutim, čim smo pošli postalo je jasno da nas ček lak i lep posao. Odmah kad se izađe iz kampa, pređe se most i staza dalje vodi uzvodno uz reku i kod oznake koja kazuje pravac doma skrećemo na levo i uz brdo, na stazu koja je dobrim delom popločana i uređena, a još se sređuje. Uz put smo sreli radnike sa sve mašinom (mini bagerom)! Ne znam samo kako je stigao tamo, opet neka magija. Ti radnici rade na tome da celu stazu pretvore u jedan pravi planinarski korzo. Teško je naći reči kojima se može opisati taj predeo, možda bi najbolje bilo – šteta što nije kod nas, u našoj zemlji. Reći ću samo ovo – oduzima dah! Što smo se više peli, pogled na dolinu je bivao spektakularniji, a uz put, sa svih strana su se slivali jaki, veliki, i bučni potoci koji to više i nisu, jer zbog strmih litica kojima teku, više su vodopadi. Dakle, vode za piće ima u izobilju. Posle nekih 2,5 sata izbili smo pred dom „Vitorio Emanuele“ koji se nalazi na 2735 m/nv, savladavši pri tome visinsku razliku od 800 m. Ispred doma je potok koji na kraju formira simpatično jezero u sred stenovitog krša na kojem možeš oprati veš a i sebe, sunca ima u neograničenim količinama i gužva je ljudi, raznih, od svakud.

Zehra Balić, PSK Cmiljače, Bijelo Polje

Upadamo u dom u potrazi za papučama i pronalazimo ih. Izuvamo čizme, dajemo svežem vazduhu prostora da obavi svoje – da ohladi i okadi. Sedamo ispred doma na klupe čekajući Milana da saopšti koje su sobe naše, gde smo smešteni. Nakon nekog vremena dobijamo i tu informaciju – smešteni smo u potpuno novom objektu koji je napravljen pored doma. To su ustvari novi kontejneri, 5 komada spojenih u jednu celinu koji su opremljeni potpuno novim udobnim krevetima,  policama, i koji su veoma dobro izolovani a opšiveni su u celini borovom daskom. Svaki ima poseban ulaz i unutar svakog je 9 mesta za spavanje. Pozadi je izgrađen toalet sa wc i tuš kabinom i umivaonikom sa toplom vodom. Perfekcija. Ubacili smo stvari unutra i zauzeli svako svoj ležaj pa požurili u dom da nešto popijemo i pojedemo, i da iskuliramo malo napolju. A u domu – pravo osveženje za sva čula! Za šankom cvrkuće i pleše prelepa plavuša koja svojim zavodljivim, plavim očima i šarmantim osmehom, potpuno svesna svoje lepote i utiska koji ostavlja na goste, mahom muške, daje ton i boju celoj prostoriji. Sve se nekako vrti oko nje, ljudi oko nje prosto balave. Ona je tu šankerka i neformalni gazda. Utisak višestruko pojačavaju njen pirsing i tetovaže pa su svi, malo po malo, imali šta da kažu i prokomentarišu o njoj. Bilo je tu i nekih jalovih i smešnih pokušaja da se učini nešto više, ali na tome se to i završavalo. Ona je naviknuta na takve situacije i pokušaje, pa se sa neverovatnom lakoćom nosi sa njima – potpuno ih ignoriše. Curica je prava munja!!! Proveli smo unutra i napolju par sati u potpunoj relaksaciji, da bi se pred spavanje spakovali za uspon, bolje reći oslobodili viška stvari koje ostavljamo u sobama na polici i otišli na to spavanje, neko pre a neko kasnije. Utonuo sam u san. Sanjao šankerku. Nemiran je to bio san.

13.07.2010.

Ivan Vukadinović, PSK Prekornica, Danilovgrad

Po planu smo trebali da ustanemo u 3 sata, ali ja sam se pre toga par puta budio, loše sam spavao. Verovatno zato što sam lepo sanjao, lepe ali nemirne snove. Čuo sam Đaju kako ustaje i izlazi napolje i kako u povratku govori – „Napolju je nevreme, pada sneg i kiša.“ . „E, jebi ga“, pomislih „nema ništa od uspona“, i zaspem ponovo. U 3 sata smo kako je i planirano ustali i ja sam brzo izašao napolje da osmotrim nebo nad nama, kad tamo – ni traga od snega, ni na nebu ni na zemlji. Kao da nije ni padao. Spremili smo se, obukli, stavili čeone lampe i tiho krenuli u napad na najviši Italijanski vrh – Grand Paradiso. Trebalo je savladati oko 1300 m/nv. Pošli smo „stazom“ odmah iznad doma u pravcu drugih svetala, koja su se u noći videla malo poviše nas i koja su poticala od planinara što su krenuli kratko vreme pre nas. Ali to izgleda nije bila staza nego samo nasumično odabrani pravac kojim smo krenuli. Nema šanse da bilo kakav put ili staza vodi preko tih kamenih gromada. Nema veze, prešli smo preko toga krša i kad smo podigli visinu za oko stotinak metara, dotaknuvši prve krpe snega, mogao se videti jedan običan ali u tom trenutku čudesno lep prizor. Mnoštvo svetala rastegnutih duž cele staze je blistalo poput zvezda u čistoj, toploj noći, podsećajući na bezbroj tajanstvenih svitaca što u noćnoj tišini i na tom snegu stvaraju privid topline i miline, u srcima i u dušama ljudi koji hodaju u tami. Nisam to mogao fotografisati niti je neko drugi bio u mogućnosti to da učini jer niko nije imao ozbiljan fotoaparat kojim bi bilo moguće fotografisati tako nešto. Nastavljamo uzbrdo preko snega i leda gde se na nekim mestima pod našim nogama čuje žubor vode koja juri ispod svog tog snega i leda. Čoveku se učini da je to možda malo opasno. Ali tom stazom su svi prošli pa ćemo tako i mi. Prođosmo. Ništa se nije desilo. Polagano i zora sviće. Bilo je nekih naznaka da bi mogla početi da pada kiša ili sneg, a ja sam se u sebi neko vreme zaisa molio Bogu da do toga ne dođe. I to se nije desilo,već je mesto toga u pojedinim momentima počelo da se ukazuje i vedro nebo i što je jutro više odmicalo od zore, postajalo je sve izvesnije da padavina neće ni biti. Nastavili smo ka vrhu u navezi jer je to bilo neophodno zbog sve većeg nagiba i zbog sve većeg snega i leda.Bilo je dosta ljudi na stazi toga jutra i znao sam da će na vrhu opet biti gužva ali nisam ni sanjao da će biti baš takva pometnja kakvu smo zatekli na vršnom grebenu. I dok smo se penjali bilo je nekih bezobraznih zaobilaženja od strane talijanskih i nekih drugih alpinista, u pojedinim momentima potpuno nepotrebne nekulture, žurbe bez mnogo uživanja, kao da ih je sam nečastivi progonio, ali ono što sam video na vrhu prevazilazi sve do tada viđeno! Po četiri naveze su se mimoilazile na litici koja vodi do samoga vha,na litici koja je sa jedne strane potpuno okomita i gde se u slobodnom padu leti 100-200 m, zavisi kako gde,a sa druge strane litice je neverovatan nagib gde se pada 3,4 ili 5 metara ali se dalje klizaš i kotrljaš ko zna koliko i ko zna gde. I sve to na litici koja je na nekim mestima široka manje od metra,negde malo više, ali svugde teška, krševita i teško prohodna i kada si sam, kada nisi u navezi. Na litici, u tom trenutku obavijenoj maglom. I u takvom ambijentu gomila planinara pokušava da se probije, svako u svom pravcu i u priličnoj žurbi!? Kao da penju na neku normu i kao da im neko meri vreme. U toj gužvi je dovoljno da te neko slučajno zakači u prolazu,da izgubiš ravnotežu i da padneš u ambis povlačeći za sobom možda još koga, u ambis iz koga nema povratka! E tu sam zastao,tu pred samim vrhom i teatralno izjavio – „dok se ova banda ne raziđe ja ne prelazim preko!“. Priznajem,u nekim trenutcima su mi prolazili žmarci po celom telu pri pogledu na sve te ljude i taj nemar, i na pomisao šta bi moglo biti i nebiti! Srećom, ništa se nije desilo,gužva se lagano smanjila i naša naveza je prva prešla na sami vrh na kojem je stajala smrznuta, zaleđena ali postojana Gospa sa sklopljenim rukama moleći se valjda za sve nas ludake na tom grebenu i za čitav ovaj grešni i bezgrešni svet. Gusta magla se u tom trenu i razišla i mi smo mogli jasno videti kuda smo u stvari prošli da bi stigli do samoga vrha. Prilično jezivo! A vrh. . .i nije baš lep. Da nema pomenute Gospe ne bi čovek ni znao da je na vrhu. Mesta ima za jedva 4-5 ljudi da se nekako  

Na najvišem vrhu Italije

smeste gore. Ne stižeš ni da uživaš, ni da se zadržavaš tu gore jer je mnogo ljudi koji čekaju da se pomeriš odatle da bi i oni dotakli Bogorodicu. Obavljamo ono neophodno, znači fotografišemo se i napuštamo vrh. Bilo je nekih problema sa navezama iza nas, nisu baš glatko prešli sa zadnjeg grebena na vrh, neka bespotrebna rasprava i filozofija, ali je na kraju sve bilo OK, i svi su prešli na vrh i vratili se sa istog zdravi. Povratak je bio munjevit. Nisam potpuno siguran ali trebalo nam je oko 2,5 sata za spuštanje do doma. U 2 sata je trebalo izneti stvari iz soba, napustiti prostorije. To smo i učinili i nakon kratke pauze i osveženja nastavili smo da se spuštamo ka našem kampu do kojeg je trebalo da spustimo još onih 800 m visine. I to smo prešli dosta brzo, razbijeni u sitne grupice mogli smo da zastajkujemo, razgledamo i fotografišemo okolinu do mile volje. Po dolasku u kamp razvukli smo šatore i polako se spremali za spavanje. Popodne je prošlo u odmoru, pripremanju jela, relaksaciji… I da, u sređivanju sebe, tj. podizanju lične higijene na jedan viši nivo. Jedva sam dočekao noć, jer se umor već bio nagomilao i trebalo se odmoriti zbog budućh napora.
Na Grand Paradiso se popelo 17 planinara iz naše grupe od mogućih 20. Visinsku razliku od oko 1300 m smo savladali za manje od 6 sati. U povratku za 2,5 sata. Uspon i silazak je prošao bez povreda bilo kakve vrste.

14.07.2010.

Dragan Bulatović, Visokogorci Crne Gore

 Jutro… Prelepo jutro a ja ne mogu da se pomerim. Spavao sam kao top, nisam se ni jedan, jedini put budio, i to u kontinuitetu nekih 8-9 sati, ne znam ni sam, što je za rezultat imalo to da sam ustao sav naduven i natečen. Jedva sam došao sebi, ali bio sam konačno naspavan i odmoran. Moje prvo pravo spavanje od kada smo pošli. Ni otvorio oči nisam, kad tamo pred vratima WC-a – rakija. Đaja i Boris su već zauzeli „presto“ pored ulaza u WC, lagano pijuckaju rakiju, pivo i spremaju doručak. Odoh ja da se prvo uljudim u kupatilo. Kad sam završio, a šta drugo, priključio sam se ovoj dvojici i još nekima koji su u međuvremenu prišli veselom stolu da zajedno doručkujemo. Bilo je tu zaista svega, desetak ljudi je iznelo na sto svoju klopu a svako je jeo šta je hteo. Takvi trenutci su biser ovakvih dugotrajnih akcija gde se sklapaju veoma čvrste i dugotrajne veze i prijateljsva među ljudima. Završili smo s jelom, kafom, čajem i ostalim đakonijama i stali da se pakujemo jer je trebalo poći put Chamonixa, put Mont Blanca. Obavili smo to lagano ali dovoljno brzo i krenuli ostavljajući za sobom kamp Pont sa mišlju da ću se jednom ponovo vratiti tom divnom mestu. Pamtiću ga sigurno…
Put do Chamonixa vodi kroz identične predele kao i put koji nas je doveo do Ponta i s obzirom da je Francuska jako blizu, nije mnogo vremena trebalo pa da ugledamo masiv Mont Blanca kako izranja iza impozantnih, oštrih vrhova i uranja u nebo stapajući svoju snegom prekrivenu kupu sa paperjastim oblacima poviše naših glava. Ma ushićenje, blaga drhtavica od uzbuđenja, to je najblaže što se može reći o osećaju koji je ispratio naše poglede zakovane za visinu. Pa ipak je to centralna, glavna i najizazovnija destinacija naše ekspedicije. Stižemo do tunela, tj. do ulaza u tunel sa Italijanske strane. Tunel se zove Mont Blanc i prolazi tačno ispod pomenutog masiva a dugačak je 11600 m! Impresivno. Setih se na trenutak ovog našeg tunela u selu Čortanovci kroz koji prolazim svakog dana kad idem vozom na posao u Bgd. i za dlaku da pustim suzu. A sam tunel je graditeljsko čudo. Urađen je perfektno. Unutar tunela su na identičnoj razdaljini (mislim da je u pitanju 400m) jedan od drugog napravljeni ispusti, tj. proširenja za slučaj neke saobraćajne nezgode da se oštećeni automobili mogu tu skloniti i osloboditi tunel za dalji saobraćaj. Ili ako ostaneš u

Milojica Medenica, PD Bjelasica, Kolašin

kvaru. S.O.S. telefoni su takođe gusto raspoređeni. Postoje i stepenice za evakuaciju koje su izgrađene tako da se ne vide iz tunela, vidiš samo vrata, ulaz u njih. I na sredini tunela – mini parking. Na parkingu spremno čeka vatrogasna ekipa sa nekoliko vozila u pripravnosti, da reaguje u svakom trenutku. Na ulazu u tunel stoji jasno i vidno istaknuto ograničenje brzine unutar tunela kao i obavezno rastojanje između automobila. 120 kamera je postavljeno na unutrašnje zidove tunela i snimaju non-stop unutrašnjost tako da ne možeš ništa da petljaš ako skriviš nešto. I ventilacija besprekorno radi, na svakih 100 m su ventilatori za izvlačenje dima iz tunela tako da je smog sveden na najmanju moguću meru. A sve to kad si unutra deluje jednostavno. Izlazimo iz tog graditeljskog dragulja i pred nama se otvara – Francuska. Ispod nas, sasvim desno se vidi Chamonix. Spuštamo se vijugavim putem u dolinu i uključujemo se na veći put. Tražimo kamp u koji treba da se smestimo, stižemo i u sam grad, raspitujemo se za lokaciju kampa i uz par promašaja ga konačno pronalazimo – Dva glečera. Tako se zove naš kamp jer je smešten u dolini, na mestu iznad kojeg se sa Mont Blanca spuštaju dva glečera, jedan lepši od drugog! I uopšte, dolina u koju se smestio Chamonix je prelepa, puna zelenila i svakojake vode. Po sredini doline teče brza reka nastala topljenjem snega i leda sa obližnjih planina i sve to uokvireno oštrim vrhovima prekrivenim snegom koji sežu u samo nebo, ukoči ti se vrat dok zuriš u njih jer se uzdižu gotovo vertikalno iznad grada, a visoki su 2, 3, 4, pa i preko toga, hiljade metara. A Chamonix se nalazi na oko 1100 m/nv. Izlazimo iz busa srećni jer ovako ukočeni od dugotrajnog sedenja uvek sa radošću dočekujemo izlazak iz autobusa i protezanje nogu. Stavljamo šatore na svoja mesta brzom brzinom, jer što pre to obavimo, tim pre ćemo moći do Chamonixa, da ga malo razgledamo i da kupimo neku opremu koja nam nedostaje. 

Zoran Radulović, PSK Prekornica, Danilovgrad

Nije dugo trajalo to raspremanje i s obzirom da smo se svi po malo zaželeli civilizacije, pohitali smo u grad. Chamonix je lep alpski gradić, koji je izgrađen u tom alpskom fazonu, sa puno kamena i drveta, odmeren, sređen sa puno ukusa i umiven. Ulice su prepune ljudi, domaćih i stranih, ljudi svih boje kože, raznih jezika. Jednom rečju –kosmopolitski grad. Ljudi su potpuno opušteni, ni malo nervozni i uživaju u popodnevnoj šetnji. I ja bih se brzo opustio kad bih tu živeo. Ali mi nismo opušteni, već jurcamo naokolo u potrazi za pravim suvenirom koji bi bio primeren našem džepu, i za prodavnicom sportske opreme kojih zaista ima mnogo i koje su sve krcate, dobro opremljene onim što nas zapravo interesuje – planinarskom/alpinističkom opremom.

Sa uspona na Mon Blan

U „Intersportovoj“ radnji pronalazim i kupujem cepin i dereze, i jedno i drugo – Petzl! Da mi se slaže uz pojas – Petzl! Konačno je došao kraj pozajmljivanju dereza i cepina. A krstiću ih, ni manje ni više nego na – Mont Blancu! Srećan neki cepin i srećne neke dereze. Obilazimo još par radnji i pomislih da je ovo raj za planinare. U stvari sam siguran u to. Problem je samo što kad uđeš u radnju shvatiš da ti sve, ama baš sve iz te radnje nedostaje i treba, i da bi u tom raju morao da rintaš k’o magarac da bi zaradio dovoljno para za sve što ti treba– za sve to iz radnje! To je, kao što je i prenatrpan ranac, još jedan večiti problem svih planinara – sve im iz radnje treba. Završili smo kupovinu i sad je red da se malo opustimo. Kroz grad srećemo naše ljude raštrkane i u grupicama sa punim kesama koječega. Nekako smo se izdvojili Zoka i ja i našli smo jedan cafe gde su imali točeno „Leffe“ pivo o kojem mi je Zoka toliko pričao. Pivo točeno, veliko – 6 € !!! „Daj po jedno“. Popijemo to jedno, stvarno klizi niz grlo kao mleko –„Daj još po jedno!“ Pivo je fantastično i prija, možda i previše. Prolazi ulicom Tanja. „Aj na

Boris Kuburović, PD Bjelasica, Kolašin

pivo.“ Eto nje. „Ma daj još po jedno.“ I tako, malo po malo – 60 € ! Tu se mi opustimo i oraspoložimo i na kraju odlučimo da se vratimo peške do kampa. Tanja, Zoka i ja. Bilo je i više nego interesantno slušati Tanjin „snalaz“ govor sastavljen od engleskih, francuskih i srpskih reči ali sve sa francuskim izgovorom, dok je pokušavala da sazna gde nam je to naš kamp. Stigli smo nekako. Umorni. Odlučio sam da napravim nešto sebi za jelo, da potrošim malo od one silne hrane što je vučem sa sobom već hiljadama kilometara i tada se desio drugi incident. Ne znam kako, ali prilikom pokušaja da upalim gorionik na rešou zapalio se i plinski uložak i nedugo zatim se raspao uz ozbiljnu i veoma glasnu eksploziju. Uložak je odleteo i zabio se u kamp-prikolicu jednog francuza koji je u tom trenutku bio unutra i koji je kao oparen izleteo napolje uz neviđenu dreku i galamu. Nije ni čudo, potpuno ga razumem. Drugi deo boce je fijuknuo pored glave jednog od naših ljudi ali na drugom kraju kampa. Nastala je neopisiva gužva i digla se velika galama jedno pola sata ali srećom ubrzo se sve stišalo i stvar se dobro završila. Nakon toga sam spontano stekao status najopasnijeg člana eksedicije! I to je jednom moralo da se desi. Presela mi je klopa, ništa nisam pošteno ni jeo. Odoh da spavam, sutra idemo gore….na taj Mont Blanc.

15.07.2010.

Tanja Pavličić, Visokogorci Crne Gore

Ustao sam rano ujutro, skoro pre svih, i trk – pravo pod tuš. Eksploziju i plin sam već bio zaboravio. Trebalo je opet sve popakovati, sklopiti šatore da ne plaćamo džaba dva dana kampa i krenusmo ka žičari. Uradili smo to lagano ali dovoljno brzo – naravno. Seli smo u autobus i pravac žica. Žičara (povratna karta 11€) nas je izbacila do planinskog voza – tramvaja (povratna karta 17€) koji nas vozi na visinu od nekih 2372 m/nv. Ta pruga je izgrađena na neverovatnom mestu i opet sam se setio naše železnice i opet tuga, skoro pa suze. Odatle peške treba da se popnemo do doma „Refuge du Gouter“ koji se nalazi na 3817 m, skoro 1500 mnetara visinske razlike. Polazimo laganim korakom stazom na kojoj srećemo veliki broj divokoza koje se ponašaju kao domaće koze, nemaju nikakav strah od ljudi i strpljivo poziraju svima. Posebno jedan veliki jarac sa još većim rogovima, koji je mirno stajao jedno pet minuta i zapišavao teritoriju na kojoj je vladar svih koza, dok smo se mi lomili da ga iz što lepšeg ugla uslikamo. Brzo smo stigli do doma „Tete Rousse“ koji ima visinu od 3167 m i u koji nismo svraćali već smo samo prošli pored njega i stigli do jednog po svemu interesantnog mesta. Mesto se zove „kuloar smrti“. To je mesto koje je široko nekih 60-tak m a dužina one opasne, smrtonosne deonice je nekih 40-tak m. Zašto je opasna? Zato što non-stop, skoro bez minuta prekida, pauze, sipa manje i veće kamenje a nekada su to i velike gromade teške po nekoliko stotina kilograma. To kamenje i te gromade se otkačinju i pokreću kamenu lavinu negde ispod samog „du Gouter“ doma i tim strmim, uskim kuloarom se ogromnom brzinom survavaju nekih 500-600 m stalno dobijajući na brzini što se više kotrljaju ka dnu kuloara. Srećom, prilikom našeg penjanja nije bilo većih problema, kuloar je izgleda spavao popodnevnu dremku. Drama je bila u povratku, na istom tom mestu. Ali o tome kasnije. Prešli smo taj opasni deo staze bez problema i dosta brzo, na jedan samo malo manje opasan deo, gotovo okomit kojim se trebalo uzverati do našeg cilja za taj dan – do doma. I to smo nekako. I konačno – dom… A dom je potpuno lud! Na ludom mestu, u ludom ambijentu, na ludoj visini, sav opšiven aluminijumom i blista na suncu. Pogled sa terase doma je pravi spektakl. Smešten na samoj ivici provalije, sa zadnje strane ušuškan u sneg a sa lica otvoren ka prostoru, ispod njega provalija i daleko dole Chamonix, iznad je nebo, treba li reći – potpuno plavo. Okolo vrhovi, vrhovi, vrhovi . . . i negde u zaleđu, tamo gore – Mont Blanc, ćale svih alpskih vrhova. Dom je prepun ljudi i za nas izgleda da nema mesta unutra. Rezervacije se rade mesecima unapred. Mala se nervoza uvukla među ljude, gde sedeti, gde spavati, gde provesti narednih nekoliko sati? Vrli domaćini nam traže čak da im doplatimo neki evro do 28 €, koliko su nam tražili samo da bi bili u domu, a ne napolju, valjda!? Milan i Đaja

Milan Radović, Visokogorci Crne Gore

Englez su otišli i dogovorili da možemo biti u domu, ali nema mesta za spavanje. A nema mesta ni za sedenje, kada sede ovi sa rezervacijom i kada večeraju, piju… Oni imaju prednost u svemu. Milan je platio traženu lovu a za tu lovu smo bili potpuno obespravljeni. Ali to nije ni bilo bitno. Važno je da sutra u zoru krećemo u napad na „ćaleta“ – Mont Blanc. Sačekali smo da ovi večeraju i da se malo raziđu pa da upadnemo unutra. Milan je samo rekao „širi se po domu, širi se i zauzmite što više mesta“, i to smo i uradili. Svako je hvatao sebi mesto jer trebalo je ipak negde malo i spavati. Neko je ugrabio klupu, neko je zgrabio sto a neko se zavukao ispod stola… neću da kažem ko i s kim! Čak smo ogrebali i neku ćebad iz soba koja su bila suvišna ljudima u njima. Bili smo srećni, istinski. Namestili smo se za spavanje, ali bio je još uveliko dan, tj. bilo je to prelepo veče sa puno sunca koje je jako sijalo i svojim zracima obasjavalo more od oblaka i sve vrhove oko nas, dajući svemu neke neobične, zlatne tonove. Ma nećemo ležati dok je napolju ova predstava,retko viđena,predstava za izabrane. Izlazimo napolje i fotografišemo do besvesti,nas nekolicina,nekih 20-ak minuta i uživamo u poslednjim zracima sunca za to veče. Dom je pod tim svetlom izgledao kao da je napravljen od zlata,a ne od aluminijuma! Sati je 21:00. Dobro raspoloženi vraćamo se unutra i konačno hvatamo san…

16.07.2010.

I konačno

Ženevski nož na Mon Blanu

Nije to bilo dobro spavanje, kratko je trajalo i surovo je prekinuto kad je bilo najslađe.  Između jedan i dva sata su počeli da iz svojih soba izlaze domaći ljudi i počeli su da se spremaju za uspon. Probali smo da ih ignorišemo ali to nije bilo moguće – oni su morali prvo da jedu, da doručkuju, i domaćin, glavni tip u domu nas je razbudio i rekao da sada moramo da se sklonimo sa klupa i stolova (i ispod stolova) jer je vreme za doručak grupe koja prva kreće. Morali smo da pratimo situaciju i da počnemo i mi lagano da se pripremamo, to je bilo jedino što smo tada mogli da radimo. A duša nam u polu-snu. Kad je prva grupa otišla bilo je skoro tri sata. Mi smo se za njima spremili, izašli napolje, formirali naveze i laganim, sporim korakom krenuli. Visinska razlika do vrha je iznosila oko 1000 metara. Još je bila noć a zora se tek nazirala. Prohladno je a udari vetra dostižu 50-60 km/h. Možda i više. Ti udari vetra su i prognozirani za danas a za sutra su najavili neko loše vreme i mi u stvari penjemo Mont Blanc jedan dan ranije i na teži način jer smo jedno spavanje u domu Tete Rousse – preskočili. Ali to je bila prava odluka našeg vodiča Milana. Koračamo kroz zoru po smrznutom snegu i – spavamo. Svi! Sa snom se jedva borim i ulažem zaista krajnje napore da ne zaspem hodajući. Posledice su to opšteg umora i ne spavanja od noćas. Nakon jedno dva sata borbe, jutro je svanulo i ta kriza spavanja je prošla. Negde ispod mesta koje se zove „Ženevski nož“ smo zastali kod alpinističkog skloništa da se malo odmorimo i da se olakšamo. U WC-u iz pakla, koji i smrdi valjda na pakao sam, ne znam kako, uspeo sam da obavim nuždu, najnužniju u mom životu, u nekom  polustojećem položaju, jer samo svinja može sesti na ono nešto, ne znam ni ja šta, kompletno usrano! I noge su mi otpale od te akcije. Tu su odustali Duško

Bojan Đokić, PSK Prekornica, Danilovgrad

Boško zbog problema sa plućima i Tanja zbog umora. A mi smo nastavili dalje i vrlo brzo izbili na pomenuti nož – Ženevski. A to je ustvari jedan uski, oštar, snegom prekriven greben, sa obe strane veoma strm i ni malo bezazlen. Oprezno smo gazili po njemu, korak po korak, i nakon nekog vremena ugledali – vrh! Činio se blizu, ali naravno da nije bio, tako je uvek sa tim vrhovima. Što je najgore – to i nije bio vrh već izbočina koja se odozdo tako činila. Pa i druga takva pojava nije to bila već tek treća. To je bio vrh. U TAČNO 09:50 SMO ZGAZILI NA SAMU KAPU MONT BLANCA. A krenuli smo malo pre 4 sata. Znači za 6 sati smo se popeli od doma do vrha savladavši tih preostalih 1000 m/nv. 16 ljudi je ukupno izašlo gore. Dan je prelep, sa nešto jačim vetrom koji nikome ne smeta. A sam vrh je zaista divan. Jedan od najlepših koje sam video. Na njemu ima toliko prostora da bi se i utakmica mogla odigrati. Pogled seže desetinama kilometara naokolo i zaista uživamo, sreća se čita sa svih lica koja su se našla gore. Sreća je još i veća  zbog toga što smo na vrh izašli po „izmišljenom“ danu. Čuo sam za podatak da je prošle godine penjući Mont Blanc poginulo više ljudi nego što je poginulo penjući Everest što samo govori o ozbiljnosti samog vrha i o tome šta smo ustvari napravili. Slikamo se gore, svako u svojim „ratnim“ bojama, zastavama, ostajemo oko pola sata na vrhu i nakon obavljenog posla krećemo nazad. Silazak mi je bio lakši od penjanja ali sam svejedno bio veoma umoran kad smo stigli u dom. Odmorili smo tu nekih dva sata da bi došli sebi, do daha, do nove snage i krenuli  smo na niže, ka domu Tete Rousse. Tek što smo pošli ka dole, desio se veliki odron kamenja na vrhu velikog kuloara –kuloara smrti. Letelo je kamenje na sve strane, kamenje teško i stotine kilograma, stvarajući veliku buku i dižući na svome putu oblak prašine. Vikali smo iz sveg glasa svima ispod nas i upozoravali na odron. Taj odron je krenuo i nije prestao narednih nekoliko sati. O brzini tog kamenja što se kotrlja suvišno je govoriti – to treba videti. Svaki kamen je smrtonosan. Spustili smo se do mesta gde je trebalo preći preko tog užasa i gde je razvučena sajla ali koja nije bila od koristi jer je visoko postavljena i može se lako desiti da ostaneš da visiš na njoj baš kada to nije zgodno, kada sipa i ubija.

Duško Bošković, Visokogorci Crne Gore

Zbog toga su naši momci povezali dva konopca i razvukli ga od jednog kraja do drugog i tako napravili osiguranje za ostatak grupe. A i za neke strance koji su se tu zatekli. Tu se posebno angažovao večno raspoloženi i vedri čovek koji se zove Milojica Medenica. Bio je pravi ukras ove expedicije. Dobro, bilo je tu još pomagača. Prelazak tih 40-tak metara je trajao nekih 5 sati! Čekaš i hvataš kratke pauze u odronu, taman kreneš da prelaziš kad krene i kamenje. Kao da ima oči i gleda i vreba. Povlačenje nazad i skrivanje iza stene od koju se to kamenje razbija. Ali bilo je interesantno, svi su na kraju prešli to mesto bez ogrebotina. Pred samu noć smo ušli u dom Tete Rousse i tu prespavali. U domu, naravno, nema vode ali ima svega ostalog – dobre klope i raznog pića ali po veoma nezgodnim cenama. U svim domovima, od Austrije pa do ovog u Francuskoj cene su za naše prilike paprene. Pivo je 5, 6 i 7 €,  1,5 l vode je 4 – 5 € , a supa ili čorba košta i do 9-10 € ! Prespavali smo u tom domu i lepo se odmorili od zaista napornog ali u svakom smislu uspešnog dana.

17.07.2010.

Ustali smo preporođeni i pokupili svoje stvari, pa krenuli u dolinu. Imali smo sada jedan dan viška i odlučeno je da ga provedemo u Chamonixu. Opet u pl. voz, iz voza žičarom u dolinu, u kamp. Postavili smo šatore i zbrisali u grad. Bili smo rasterećeni i konačno opušteniji nego svih ovih proteklih dana jer je glavni deo koji je bio i najvažniji i najzahtvniji sada iza nas. Lunjali smo ceo dan po gradu. Uveče smo u kampu čak i zapevali malo. Spavanje.

18.07.2010.

Predrag Tolimir, PD Radnički, Beograd

 Opet sam ustao pre svih i otišao na tuširanje. Smućkao sam onu kao kafu „3 u 1“ sebi i još nekima i stao da se pakujem. U 8:00 je polazak za Veneciju. Spakovali smo stvari i ubacili u autobus, ali nismo pošli u 8 sati jer upravo tada u kamp dolazi pekar Francuz, sa svojim kombijem punim izvanrednih peciva. I sa svojom  preslatkom ćerkom koja radi s njim. Zbog tog kašnjenja se Tanja iznervirala i posvađala – sa mnom. A bila je ljuta na Milana. Svašta! Nismo pričali do Slovenije. Krenuli smo u 8:30 i u poslepodnevnim satima stigli smo u Veneciju. Venecija je jako interesantno mesto, meni je ovo drugi dolazak ali svejedno, podjednako interesantno. Preporučio bih svakome da je obiđe ali u terminu kada nema ovoliko turista – ulice su zakrčene njima. Romantično mesto, idealno za sveže zaljubljene parove. Ne bih mnogo o Veneciji trošio reči, svi znaju ponešto o tom gradu – nju ipak treba videti. Veče je palo i mi smo, čekajući Tanju koja je zaostala u gradu, u međuvremenu odslušali jedan jako dobar, živi nastup nekog rock benda. Skakali smo i plesali, zviždali i galamili, pa sigurno jedno sat vremena. Žao mi je bilo što nismo tu duže ostali, stvarno je bila dobra svirka, bend je svirao svetski. Tanja je konačno stigla i mi smo prekinuli našu zabavu pa krenuli put Slovenije.

19.07.2010.

Uspon na Jalovec

U dolinu Tamar podno Jaloveca smo stigli u tri sata izjutra. Milan je odmah izašao iz busa, spakovao se i poveo raspoloženu grupu na vrh Jaloveca. Krenuli su u 4 sata. Nekima od nas je to bilo prerano, bili smo preumorni, pa smo odspavali još 2 – 3 sata i lagano krenuli u 7:00 da penjemo. Neki nisu uopšte bili raspoloženi za uspon pa nisu ni krenuli sa nama. Milan je poveo grupu od 8 ljudi, a Bulat je vodio nas trojicu. Jalovec je pravi penjački vrh, sav u kamenu i steni, bez i jedne travke na sebi a kamoli nečeg drugog. Peli smo različitim pravcima –Milan je sa svojom grupom  išao preko Velike koti i istim putem se vratio, a mi smo peglali težom i  dužom stazom sa druge strane vrha, stazom preko Jaloveške štrbine, a nazad smo išli kuda i prva grupa, preko Velike koti. Meni je ovo penjanje baš prijalo i posle svih peripetija prethodnih dana, imao sam utisak da bih tog trenutka mogao penjati bilo šta. Nakupili smo dosta snage i kondicije penjući prethonih dana sve one vrhove. Popeli smo se i sišli brzo, u 2 sata smo bilo kod doma. Usput smo upoznali jednog interesantnog Slovenca koji nam je pravio društvo skroz do doma gde smo zajedno popili po pivo uz veoma prijatan i opušten razgovor. Popodne smo proveli na jednom mestu u šumi pored vodopada gde smo uz pivo i klopicu sabirali utiske. Kod vodopada smo se izmirili Tanja i ja, prelepo mesto za mirenje „posvađanih“. Bio je to lep trenutak za mene, gotovo romantičan. U šumici smo se  potpuno opustili uz zvuke vode koja žubori i poj nekih ptica. Popeli smo sva 4 vrha koja smo planirali. Dobar razlog za zadovoljstvo. Kad smo se ispričali i izdružili vratili smo se u dom gde smo zaspali snom pravednika.

20.07.2010.

Na vrhu Jaloveca

Ujutro smo, već po navici krenuli da se pakujemo, i da smeštamo stvari u bus. Taj dan je bio planiran za odlazak na Bledsko jezero i obilazak nekog šoping centra u Ljubljani. Stigli smo na Bled i imali smo nekih dva sata za kupanje, pešačenje, obilazak gradića, ko je šta hteo. Ja sam ostao sedeći na klupi kraj jezera da pišem ovaj dnevnik. I u tome sam uživao. Izgleda da sam konačno počeo da uživam u svemu. To je već viši stadijum u životnoj školi. Brzo su prošla ta dva sata i čim su se ljudi skupili na zakazanom mestu krenuli smo put Ljubljane. U Ljubljani smo obišli taj šoping centar, a ja sam to sa Zokom i Markom učinio ekspresno jer već odavno nisam imao ni centa u džepu, stalno sam se zaduživao a zadnje pare smo dali za staro, dobro pivo. I to 8 konzervi. Laškog. Završili su ljudi sa kupovinom, seli smo u autobus i konačno krenusmo put Podgorice i dalje kući, u Beograd i Novi Sad. Celu noć smo proveli u autobusu spavajući i povremeno praveći pauze.

21.07.2010.

Jutro nas zatiče u Trebinju gde na autobuskoj stanici spazismo bus za Beograd. Otišli smo u grad na burek i kad smo se vratili, izvukli smo naše stvari iz našeg autobusa, i ubacili ih u ovaj drugi autobus. Kad su svi došli izljubili smo se i pozdravili sa svima iz ove sjajne ekipe i krenuli kući. I taj put je bio interesantan. Trebinje, Bilećko jezero, Gatačko polje, Zelengora, Sutjeska, Drina, Višegrad, Mokragora… sve smo to usput videli. Čim smo stigli u Beograd imao sam sreću da odmah uhvatim voz za Novi Sad. Pozdravio sam se sa Peđom i njegovom Majom koja nas je čekala na autobuskoj stanici i seo u voz. Stigao sam za dva sata u grad, svojoj kući.                                                        

I tu se taj veliki krug zatvorio.. . . Sad čekam na neki drugi!

Visokogorci Crne Gore

Moram na kraju da kažem nešto i o organizaciji celog ovog puta. Ići na jednu ovakvu turneju sa ovakvim momcima i pod ovakvim vođstvom nije obična stvar, to je  privilegija! U nekim kritičnim trenutcima, kad su se ljudi možda i pitali šta se to dešava, nije bilo šanse da zavlada panika, niti bilo šta slično, i tu se najbolje moglo videti šta znači veliko iskustvo na mestima koja su po svemu lepa, ali ni malo bezazlena. Ako se tome pridoda i podatak da je jezgro cele grupe činila iskusna i dobro uhodana ekipa, koja u godini dana provede na visokim planinama, i to u svim uslovima, i po 80-100 dana, onda je jasno da od njih čovek može svašta lepo i korisno da nauči. O njihovim ljudskim kvalitetima ne bih govorio prazne reči, mi smo prijatelji i to je dovoljno reći. Najvažnije od svega je svakako činjenica da smo se sa ove veoma uspešne akcije svi vratili živi i zdravi, obogaćeni novim znanjima i iskustvima. Ja sam se svakako dobro zabavio, i uživao sam zaista u svemu. Ocena…….pa desetka, normalno! HVALA PRIJATELJI!

Davor Zelenika

Оставите одговор