Durmitor se voli

Durmitor, Savin Kuk (2,313 mnv

14. decembar 2019.

Učesnici: Jelena Čvorović, Boris Čelebić, Jelena Petković (Visokogorci Crne Gore)

Izveštaj pripremila: Jelena Petković

Nije mi lako da započnem priču o našem Durmitoru. Možda zato što nisam pesnik pa se bojim da

neću na dovoljno dobar način dočarati ono što Durmitor jeste i ono što Durmitor pruža, a Durmitor je Planina, Direktor… Durmitor se voli.

Sredina decembra i jed

an, sa lakoćom dogovreni, ko zna koji po redu, odlazak na Durmitor, za mene nešto posebniji od prethodnih, jer imam toliko toga da mu poverim.

Tročlana ekipa kreće u petak popodne iz Podgorice, pa nakon pauze u Bjelopavlićima, selu Mijokusovići kod mog ujaka i tetke gde degustiramo domaće specijalitete, ja fokus poklanjajući čvarcima, nastavljamo po kiši i magli preko Glave Zete, Nikšića, Šavinka ka Žabljaku gde nas dočekuje sneg, doista nema ga koliko bi trebalo u ovo doba godine ali je to ipak sneg koji u kombinaciji sa novogodišnjom dekoracijom čini da osetimo zimsku idilu ušuškani na smeštaju uz priče koje sežu u različite periode istorije i kosmosa.

U subotu ne ranimo, već se lagano spremamo uz doručak i kafu i tek nešto posle 10 sati krećemo sa ski staze ka Durmitorskim visovima, u tom momentu zarobljenih u magli. Tako i otpočinje nepredvidiva i mistična igra magle, sunca i onog najplavljeg neba iznad Crne Gore.

Ni daška vetra, hodamo polako, sneg je težak ali imamo sreće, zapravo Boris koji ide prvi ima sreće, da su pre nas prošle motorne sanke, tako da sve do iznad kraja prve žice se ne zamaramo prćenjem već u potpunosti uživamo u svakom momentu čekajući da se sunce pojavi iz magle. Postoji nešto posebno u danima kada se iz dolje u oblacima ili magli krene ka visinama, postoji vera da tamo sunce sija, da će se vidici otvoriti. Ta vera motiviše i ohrabruje.

Početak prćenja teškog snega označava i početak prave drame kojoj nemo svedočimo, zajedno sa jednom divokozom koja na samo par

desetina metara udaljenosti relaksirano čupka travke ne obazirući se previše na nas ljude, tamo možda slučajno zalutale. Takvo ponašanje divokoze ukazuje da je, nadamo se, lov na njih smanjen ili još bolje obustavljen. Krećemo se ka prevoju a za nama hita ka gore gusta magla, vidimo da je u daljini već pokrila i vrhove Komova. Hoćemo li stići do prevoja pre nego što se i Durmitorski gorostasi sakriju? Stižemo. Durmitor daruje pogled koji leči i pogled koji se zapravo vidi srecem koje se u trenu ispuni beskonačnom količinom radosti. Velika Kalica u magli, vrhovi Šljemena izviru zajedno sa Bandijernom, Zupcima, Terzinim Bogazom, Međedom, a onda iza njih, sa čisto plavom pozadinom, Bobotov Kuk i Bezimeni Vrh. Momenat kada sve zastane i kada imam samo želju da se prekrstim i nasmešim. Kao zavesa na kraju pozorišne predstave magla se elegantno navlači, a mi nastavljamo oprezno ka vrhu.

Do vrha nam je ukupno trebalo oko tri sata. Tamo sve zatvoreno, ali ne marimo, pričekaćemo. Prvo nam se javi Bobot na kratko. Zatim počnu da se naziru vrhovi, pa zatim izrone a ispod njih ostane ono more magle. Pa se pojave i obrisi Crnog jezera, ovog puta zaista crne boje. Pa se onda pojavi duga u magli, velika, pa mala. Veličanstveno.

Posle zadržavanja od skoro jednog sata, krećemo nazad polako a stižemo brzo, kako ne znam, setismo se da je vreme relativno. Ispunjeni, zadovoljni, srećni. Povratak i ovoga puta sabira impresije i daje mislima apsolutnu slobodu. Uz druženje, večeru i bokale razgovora pripremamo se za novi dan kada je ideja krenuti zajedno sa pojačanom ekipom ka Šljemenima, gde će nas dočekati olujni vetar i led kao potvrda da je zima zaista stigla.

Jelena Petković

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.