Hajla, 2.403 mnv (26-27.01.2013.)

aNa krajnjem istoku Crne Gore, na razmeđi sa Srbijom, smeštena između Rugovske klisure i Vrela Ibra, uzdiže se veličanstvena planina Hajla sa najvišim vrhom od 2.403 mnv koji je ujedno i najviši vrh severoistočnog dela Prokletija kome ova planina i pripada u širem georgafskom smislu…Udaljenost, novi zakon o saobraćaju i neoptimistična vremenska prognoza nisu nas ni ovog puta sprečili da se uputimo u ove krajeve.

Datum: 26-27.01.2013.;

Planina: Severoistočni deo Prokletija, Hajla;

Vrh: Hajla, 2.403 mnv;

Učecnici: Iz našeg kluba: Milan Radović, Aleksandar Đajić, Boris Čelebić, Zoran Prljević, Dušan Bošković, Ivana Šuković, Jelena Petković, Igor Stojović, Marina Đurović, PSK Prekornica Danilovgard- Neno Kalezić, Marko Savićević i Bojan Đokić;

Krećemo u subotu nešto posle 5, i uprkos prilično lošim uslovima za vožnju ali i gotovo praznim putevima u divni gradić Rožaje stižemo nako tri sata vožnje gde se nalazimo sa našim starim prijateljem Fekom Kurtagićem i drugarima, prepakujemo se u njihove džipove i nakon nasušno potrebne jutarnje kafe krećemo ka katunu Bandžov. Na polovini puta stajemo jer se mora čekati čistač iz suprotnog smera, ali ga Stojo i ja ipak ne čekamo i sa rancima na leđima bajkovitim putem uz Ibar krećemo ka katunu i dalje ka domu Grope, našem današnjem cilju. Nakon par sati maksimalnog uživanja na uspunu kroz četinarsku šumu prtinom i hodanja po goletima u magli, propraćenim momentima straha od nekih šumskih bića i leda na kosi, stižemo u Grope gde nas ostatak ekipe već čeka. Sledi druženje uz čašice uvek zanimljivih razgovora, pesme, vina i domaću hranu.

bKvalitetan san na nadmorskoj visini od 2000 m čini da bez problema ustajemo orni i puni elana za današnji uspon i nakon doručka, prepakivanja i proveravanja opreme malo pre 9 sati krećemo, polako praveći prtinu, uglavnom kroz praškasti novi sneg ispod koga je sloj starog, zaleđenog ali na momente upadajući i do struka, na mestima gde sneg od pogleda sakriva grane kleke. Kako jutro odmiče, to dan postaje vedriji i u meni se bude nezamenjivi osećaji ispunjenosti zbog kojih i volim planine, te na čelu kolone od prevoja, gde smo svi stavili dereze i uzeli cepine, idem ka kuloaru, uživajući u neverovatnoj igri sunca, vetra, snega i leda. U momentu kada počinjem traverzirati pokrećem mini lavinu, koja me dobro uplaši i zadrma, te na Milanov savet stajem i čekam iskusnije, svakako od straha ne mogu odmah dalje. U kuloaru je sneg prilično čvrst, ali ne i apsolutno siguran, te odlučujemo postaviti fiksno uže na najrizičnijem delu uspona i bez problema svi izlazimo na greben gde je temperatura niska, procenjujemo da je subjektivni osećaj uz vetar i do -20, ali u momentu kad nam greben pokloni veličanstven pogled i misli prelete planinske vrhove Prokletija, Durmitora, Kopaonika koji u daljini izranjaju iz oblaka, hladnoća se zaboravlja kao i umor i svi problemi. Sledi uživanje, jer ovo jeste dan za pamćenje, planinana nam daruje svoje najlepše momente. Grebnom idemo lagano, držeći se dovoljno daleko od same ivice jer je teško proceniti gde se završava stena i počinje streha, a mesta nepotrebnom riziku nema, i nakon nešto više od tri sata uz poznati usklik „Kafaaa“, na najvišem smo vrhu, gde sledi ne predugo zadržavanje uz koji gutljaj različitih tekućina, fotografisanje i komentare opšte radosti. Povratak do doma je ništa manje lep, uz obaveznu opreznost pri otpenjavanju kuloara ali i krajnje lagano spuštanje kroz praškasti sneg i navijanje za Borisov prvi spust turno skijama niz prilično strmu padinu između borova.

U domu nas čeka vruć čaj i spemljen ručak, specijalitet Darmandol, šta se može više poželeti u ovom momentu, hvala drugari! Nakon ručka odmah se pakujemo i krećemo ka Banžovu, gde sledi zajedničko fotografisanje učesnika pohoda i ljubaznih domaćina, ono za uspomenu i dugo sećanje, pa džipovima nazad u Rožaje gde planiramo da popijemo kafu ’’na brzaka’’ ali kao i uvek u dobrom društvu kafa se pretvara u više od dva piva uz mantije, pršut (ja pronalazim neko lisnato pecivo, Semir kaže da je od prošlog ponedeljka) i priči kojoj nikad kraja. Ipak u 19 sati je krajnje vreme za pokret, dug put je ispred nas. Sigurno je da ćemo se vratiti, jer su ovde i ljudi i planine posebni!

Jelena Petković

Hajla, 2.403 mnv (26-27.01.2013.)

One comment on “Hajla, 2.403 mnv (26-27.01.2013.)

  1. Boris каже:

    Svaki put nas docekaju ljudski i vidi se da im je milo sto smo dosli.Zao mi je sto se ne druzimo cesce i sto jos uvjek nemamo nas pl. dom i nismo u mogucnosti da im uzvratimo gostoprimstvo!

Оставите одговор