Karanfili, 17.jul 2011.

5h  izjutra. Budilnik nemilosredno  zvoni. Poslije  subotnje  lijepe  i naporne  ture  na  Đeravici, potrebno mi je  još  sna…”Naneee, ustaj!” – čuje  se   Đaja. Nemoguće  je  momentalno  se  ne  rasaniti  poslije te  visine   tonaliteta  koju  Đaja čak i  u  5 h uspijeva  da  lansira. Izlazim  iz  šatora i  već  pogled  na još  uvijek  usnule  vrhove podiže  adrenalin. Ja, Buha (Milena) i  Đaja smo  spremni. Boris  odlučuje  da  odmara (pitamo  se  šta  mu  je??)…čekamo  ostali  dio  ekipe –Novosađane.

Datum: nedelja, 17. jul 2011.;

Planina: Prokletije;

Vrh: Karanfili, Sjeverni vrh (2460 mnm), Veliki vrh (2490 mnm);

Učesnici: Ana Mijušković, Milena Krasić, Aleksandar Đajić i Bukvalisti;

Oko 6,30 h polazimo   iz  doma (1158 mnm). Đaja, Buha, ja i  15-tak  Novosađana  započinjemo naš pohod  na  Karanfile koračajući  još  uvijek   suncem  neobasjanom dolinom   Grbaje. Polako  zalazimo u  šumu  gdje  nas  odmah  čeka   uspon, najprije  blag, a  zatim  sve  nezgodniji. Grupa je  dobra. Idemo  lagano,  bez  većih pauza. U trenutku  dok  napuštamo   šumu na drugoj strani doline se  ukazuju prvim  jutranjim  suncem  obasjani vrhovi Volušnice, Popadije, Karaule… Zastajemo  na  kratko  da  udahnemo  tu   ljepotu. Nastavljamo  dalje. Negdje  na  pola  puta  do   Krošnje  sustižemo  veselu (raspjevanu) grupu  novosadskog  P.K. “Poštrar” kojoj  ni  veliki  uspon  ne  smeta  da  nas  pozdrave  pjesmom. Zajedno  nastavljamo dalje  sad  već  preko  nezgodnog  sipara gazeći  lagano  kako  bi  izbjegli  obrušavanje  kamenja i  eventualno  proklizavanje. Svi  uspješno prelazimo   sipar  i nailazimo na zadnju prepreku  do   Krošnje, nezgodnu  stijenu  koja   zahtijeva  izuzetnu  koncentraciju i  oprez. I  konačno – Krošnja (2165 mnm). Na  jako  malom  prostoru  između   dvije  pukotine  stijena  ukazuje  se  prirodni  spektakl  za  oči i  duču: pogled  na  naše  i  albanske  Prokletije, dolinu  Rapojana… Ja  i  Buha  pokušavamo  naći  mjesto  da  sjednemo i  uživamo  u  ovom  prizoru   dok  se ostali  dio   ekipe  n e okupi na ovom prekrasnom mjestu.

Dalje  kretanje  zahtijeva  oprez. Znatno  drugačiji   teren  od  dotadašnjeg. Tu  odmah desno od  prevoja  Krošnje  nailazimo  na  isturenu  i  jako nezgodnu  stijenu  koju   treba  vješto  zaobići  iako je  ispod  nje  ponor  od  800 m  i dolina  Rapojane. Baš  tu  upoznajem  Miloša  iz  Petrinje  koji  se  pridružio  našoj   družini  u  pohodu  na  Karanfile. Stijena  je  nezgodna, a  sam  pogled  na  ponor  ispod  nje  čini  je  još  nepristupačnijom  zato  se  dio  grupe  odlučuje  poći malo  dužim  putem  kako  bi izbjegao  prelazak  preko   stijene. Nalazimo  se  i  nastavljamo  dalje  sličnim   terenom  dok  nas  miris  planinskog  cvijeća osvježava. Korak  za  korakom, stijena  za  stijenom, oprez i  izlazimo  na  uski stjenoviti  greben  odakle  puca  pogled  na  Grbaju. Zastajemo na  tren i sa  osmjehom  na  licu nastavljamo  ka  vrhu. Još  nekih  5  minuta  i stigli  smo. Sjeverni  vrh  Karanfila 2460 mnm. Čestitamo  jedni  drugima  i euforično  skakućemo  po  vrhu  uživajući u pogledu na prokletijske vrhove. Kakva  nagrada  za  uloženi napor.

Đaja  i  dio  ekipe  odlučuju  da  nastave na Veliki  vrh (2490 mnm), a  ja, Buha  i  Miloš  ostajemo  da  uživamo   udobno  zavaljeni  na  stjenovitim  foteljama. Posmatramo  ih  kako  brzo  i  spretno  osvajaju  Veliki vrh Karanfila. Ubrzo  postaje  hladno. Iz  ranca  vadimo  svu  toplu odjeću  kako  bismo  mogli  produžiti  boravak  na  vrhu ali…Odlučujemo  da   čim  Đaja  sa  družinom  dođe  započnemo  spuštanje. Tako  i biva. Par  fotografija  na  vrhu  i krećemo nazad.

Spuštanje  zahtijeva   dupli oprez  I  vještinu .Trava poprilično  klizava, stijene, veliki  nagib, rasuta  zemlja, sve  to  čini spuštanje  težim. Dolazimo  opet  do  nezgodne  stjene  ispod  koje je ponor, uspješno  je  zaobilazimo i  nastavljamo  dalje. Sad  već  sipar  pravi  poznate  probleme  što  zbog  odrona  što  zbog  proklizavanja ali  “vadimo  se” i  iz   sipara. Pravimo  kraću  pauzu  kako bi  se grupa  okupila. U  momentu   dok  leškarimo  i  čekamo  poslednje  članove  ekipe  da  se okupe  sasvim  neočekivano  čuje  se  prasak. Najprije  ne  znamo  o  čemu  se radi  jer  naši  glasovi  izmiješani  sa  praskom  koji  dolazi  od  nekud  sa  strane  ne  dozvoljava  jasnu  predstavu  o  deševanju. Okrećemo  se  gore i vidimo iznad nas  odron  koji  pada  preko  dijela  sipara  kuda   vodi  staza  do nas, a  kuda  treba  da  prođu  preostala  tri  člana  naše  grupe. Đaja  uspijeva  na  vrijeme  da  ih  upozori  i  tako  izbjegnu  neprijatnosti. Konstatujemo  ono što svi znamo: planina  je uvijek  puna  svakojakih  iznenađenja i izazova.

Preostalo  spuštanje  je  više  monotono  nego  zahtjevno. Napornim  ga   čini  izuzetno  visoka  temperatura  koja je u  odnosu  na  vrh  dosegla  i 20 stepeni   više. Zadovoljni  osvojenim  vrhom  ignorišemo  vrućinu  i  umorni  ali razdragani  vraćamo  se  planinarskom  domu  gdje  nas  čeka  Boris. Njegovom  iznenađenju  nije  bilo  kraja  kad  sam  ga  pri  pozdravljanju  pitala: “ima  li  ladnog  piva?”

Ana Mijušković

Karanfili, 17. jul 2011.

 

 

Оставите одговор