Komovi i Prokletije, 01.-03. jul 2011.

Ima vikenda kad nam je malo jedna planina. Iako nam vrijeme nije išlo na ruku, ipak smo uživali u Komovima i Prokletijama. Možda i zato što smo se vidjeli i družili sa starim prijateljima. Evo priče…

Datum: 01.-03. Jul 2011.;

Planine: Komivi i Prokletije;

Uspon: Kučki kom ( 2489 mnv), Zastan Grbajski (1887 mnv);
Učesnici: Milena Krasić, Tanja Pavličić, Boris Čelebić, Aleksandar Đajić i Milan Radović;

 U petak popodne, Tanja i ja krećemo put Štavne. Okupljaju se učesnici ekspedicije „Alpi 2011.“ u organizaciji našeg kluba. Plan je da boravkom na Komovima i Prokletijama napravimo zajedničke uspone i poslednje dogovore pred put. Na Štavni zatičemo i naše prijatelje iz Beograda i Gacka. Kasnije stižu Đaja i Marko. Spontano se okuplja ekipa na jednom od najljepših katuna u Crnoj Gori. Iako je hladno i prijeti kiša, uživamo uz vatru i vino. Dogovaramo kretanje u 7 ujutru na Kučki kom. Ujutru, haos od vremena. Hladno, magla prekrila katun, ne vidimo šatore koliko je gusta. Nastavljamo da džonjamo u vrećama dok nas leđa nisu zaboljela. Napolju se samo Đaja čuje, skuplja drva, ponovo loži vatru koju je ugasila kiša tokom noći. U kamp stiže  Branko Tomić iz Pljevalja, jedan od učesnika ekspedicije na najviše vrhove Italije i Francuske koja slijedi. Doručkujemo, dosađujemo se u kišom natopljenom kampu. I tako do 9 sati. Pošto se vrijeme malo stabilizovalo, odlučujemo da krenemo prema Kučkom komu. Staza prema Međukomlju je blatnjava i klizava, niska oblačnost ne dozvoljava pogled na moćne vrhove Komova. Ali, za trenutak, kad vjetar razgrne pamučastu zavjesu, okupane kišom, provire plavičasto-sivkaste stijene Komova. Dovoljno da članovi uspona koji su prvi put na ovoj planini naslute ljepotu ove planine.

Kratko odmaramo na raskrsnici CT-1 i staze za Ljevorečki kom, pa nastavljamo uz Međukomlje. Vrijeme se ponovo mijenja i kreće lagana kiša. Obzirom na temperaturu, imamo osjećaj da je kasna jesen a ne drugi dan jula. Srećemo pokislu ekipu koja silazi odozgo. Moj prijatelj Neša Radičević iz beogradskog Kopaonika vodi ekipu prvom crnogorskom transverzalom. Stajemo da napravimo zajedničku fotografiju, pa ponovo u kišu, mi gore, oni dole. Ne pomišljamo na odustajanje iako smo već prilično mokri. Na prevoju Ćafa od Carina kiša pojačava, sad već u pljuskovima. Neko pita „da li da odustanemo“, ipak, svi poštuju moj stav, kao vodiča ove ture, da treba da nastavimo. Kažem, moramo se čeličiti za Mon Blan. Na grebenu kiša prestaje, ali vjetar pojačava. Obzirom da smo mokri, a da je temperatura 6 stepeni, uz ovaj vjetar, smrzavamo se više nego na januarskom usponu.

Na grebenu  odustaju tri člana uspona iz beogradske Pobede, Vučji zub i Visokogorci nastavljaju. Nakon nešto više od tri sata od kretanja sa Štavne nalazimo se na vrhu. Tek na mahove raziđe se niska oblačnost, dovoljno da u čistoj atmosferi, još jednom, doživimo Komove. Na vrhu se zadržavamo tek toliko da napravimo fotografiju i upišemo se u knjigu uspona, a potom nazad u kamp. Čujem se sa Zehrom i Ivonom iz bjelopoljske Cmiljače, oni sa ekipom nisu penjali Vasojevićki kom, malo su se družili u Eko katunu a zatim uputili u Grbaju. Boris sa svojom ekipom nije peo Zeletin, i on će nas čekati u Grbaji. Izgleda da današnje loše vrijeme nije smetalo jedino alpskoj ekipi.

 Grbaja

 Predveče se upućujemo u Grbaju gdje nas čeka ekipa, polaznici škole planinskih vodiča. Ranije su došli Boris i Milena. Podigli su kamp pored Suljove česme, jer je dom „Branko Kotlajić“ pun. Matično društvo Radnički održava svoj tradicionalni tabor. Ujedno nastavljaju sa renoviranjem ovog planinarskog objekta u kojem često boravimo, naročito tokom zimsih prokletijskih uspona.

I opet druženje uz vatru, dobru atmosferu ne kvari ni dosadna sitna kiša koja krene s vremena na vrijeme, pa opet stane. Odlazim do doma Radničkog da se vidim sa prijateljima Jagodom, Bojanom, Ivanom i drugim učesnicima tabora i ponesem im po primjerak „Nebeskih nota“.

Dogovaramo sjutrašnji uspon na Očnjak, naravno ako dozvoli vrijeme, a obzirom na izuzetno mokar i vlažan teren, ovaj uspon ćemo morati realizovati nekom drugom prilikom.

Cijelu noć pada jaka kiša. Toplije je nego na Štavni, ipak je ovdje prilično manja nadmorska visina. Ujutru se svi žale na lokve u šatorima. Platili su danak odluke da šatore podignu na prilično lošem terenu, tačnije rečeno malom udubljenju pored puta. Tanja i ja  nismo imali tih problema, naš šator je bio na uzvišenju iznad kampa.

Definitivno odustajemo od uspona na Očnjak. Ipak, dvojica najstarijih učesnika alpske ture koja slijedi, Branko Tomić i Dragan Ješovnik iz Pljevalja kreću na ovaj vrh. Mi ostali se muvamo po kampu, i u 10 sati, nakon što je postalo evidentno da se vrijeme mijenja nabolje, krećemo u laganu šetnju prema zastanu grbajskom. Šetnju, koja će se pretvoriti u prilično dobar uspon.

Penjemo se prema Zastanu, pronalazimo teško uočljiv izvor na 1580 mnv, pa nastavljamo travnatim policama u pravcu jugoistoka prema katunu Vajušu, lagano dobijajući na visini. Penjemo se do graničnog kamena na  visini od 1887 mnv, koji je naš današnji cilj. Đaja nastavlja prema Ropojanskim vratima. Tih dodatnih sat vremena zalužuje veličanstven pogled sa vrata na prokletijske gorostase iznad dolina Ropojane i Buni. Na vrhu Očnjaka vidimo Branka i Dragana, uspjeli su, iako je uspon na ovaj vrh po ovako klizavom terenu prilično zahtjevan i opasan.

Vraćamo se kružnom stazom kroz bukovu šumu i ponovo spuštamo na treću livadu na stazu koja se odvaja za Kotlove i Zastan. Uživali smo u najljepšem pogledu na najljepšu prokletijsku dolinu Grbaju, mada se ovdje teško odlučiti šta je najljepše…

 Milan Radović 

Komovi i Prokletije, 01.-03. jul 2011.

Оставите одговор