Lužnički megdan 2015.

aU ovogodišnjoj avanturističkoj trci Lužnički megdan koja se održala 24. i 25. januara na Vlasini, u organizaciji Udruženja Freestylera Srbije, učestvovao je i naš dvojac: Boris Čelebić i Zoran Prljević. Izvještaj sa ovog takmičenja prenosimo sa sajta: http://udruzenjefreestylera.com

Svaka trka je priča za sebe, da li se Megdan može svrstati u neku od tih priča? Verovatno da može ali se retko ko može pronaći u toj priči i biti aktivan učesnik. Bilo kao organizator ili takmičar.

Razlika između Megdana i većine trka je ta što ovde definitivno priroda određuje pravila. Surova, jasna, teška i nepredvidiva, kakva i samo može biti u sred zime na visinama preko 1.000mnv. Kad uzmemo u obzir da je ovo pionirski format i na globalnom nivou, plus da je trka vrlo zahtevna i kompleksna onda vam je jasno zašto je samo finiširanje uspeh.

U stvari ovo je prvi put da imamo prave i realne uslove, trku smo pravili baš za ozbiljnu zimu i kijamet. To nam se desilo krajem prošlog meseca. Puno je tu bilo komplikacija, počev od toga da je u petak ujutru kiša padala kao u sred leta na Vlasinskom jezeru. Radosti nije bilo kraja kada je od 12 do 14h kiša prešla u susnežicu pa sneg i donela nam 25cm belog pokrivača. Konačno smo dobili uslove da trku održimo i to u „minut do 12“ ali „ne lezi vraže“ što bi rekli naši stari. Ne traje dugo euforija, nestaje struja, polako se gase sve mobilne veze, breze počinju da pucaju, odroni na sve strane. Sva sreća što smo imali agregat i jednu fiksnu liniju u našoj bazi – Vlasinskim vrtovima. Brzo sve obaveštavamo da nikako ne idu ka Crnoj travi, da su im lanci neophodni kao i lopate, da nam treba još goriva. Takođe obaveštavamo i RTS da je na Vlasini vanredna situacija.

b

Sve je to rezultiralo da timovi kasne, čak sad, gledano iz ove perspektive pravo je čudo da su svi stigli kako treba i to veče. Ekipa iz Babušnice je morala da kruži preko Leskovca. Neki su čekali u Grdelici par sati zbog odrona, neki su sekli balvane na sred puta, sve u svemu skupljamo se u Best restoranu svi oko 22:30.

Pod slabim svetlom, u „romantičnoj“ atmosferi i potpuno izolovani od sveta. Mala ali odabrana ekipa. Svi su nasmejani i veseli (ali tek posle pasulja), većina ljudi se poznaje. Jednostavno, odmah se vidi i oseća da svi zajedno delimo iste izazove i strast.Vlasnik Besta, Goran, se potrudio a naravno i Lidija je osvežila takmičare sa sjajnim domaćim sokovima od ribizle, borovnice, majčine dušice i nane. Na trku je došao i Memedović sa ciljem da napravi emisiju koja je najavljena za 15.februar, za njega je ovo bio pravi Megdan.

Prošli smo kroz sva pravila, prva karta je dodeljena, sve što nije bilo jasno je više puta napomenuto. Naravno major Milić je tradicionalno imao najviše pitanja (a i odgovora). Ne preostaje nam ništa drugo nego da sad iz delova prevozimo takmičare do barake PIO Vlasine jer se mini busem ne može dalje. Samo terenci mogu da odrade posao i to ne skroz do objekta; iz nekoliko tura svi su bili u smeštaju. Iako su rendžeri doneli grejna tela, struje nema. Takmičari su počeli da se privikavaju na zimske uslove prve večeri. To je trajalo do 1h iza ponoći, dok smo mi kao organizacija legli tek oko 2h.

 Bivak na Rudini

 

U 5h ujutru je većina učesnika bila na parkingu ispred Vrtova, plan je bio da prebacimo kapiju i agregat ispod brane gde je i trebao da startuje Megdan ali….U toku noći je još desetak breza popadalo u pravcu Crne trave i nije se moglo sa parkinga, već je prvo stablo bilo na putu 30ak metara od parkinga. Donosimo odluku da kapiju podižemo tu, nekih 1,5 km od starta obeleženog na karti a ja se obavezujem da svakako odem ispred njih i sačekam ekipe na platou planiranog starta i uputim dalje.

Trka startuje u 5:45 po mraku, naravno kreće i sneg. Ambijent i sam polazak je izgledao nestvarno. Za mene je to bila prava ruska bajka, sva drveća okovana ledom i snegom, beli tuneli od povijenih breza gde god se okreneš. I jedna „vatrena zmija“ koja se probijala kroz hladan vazduh, kolona od 10 ljudi sa čeonim lampama i velikim rančevima, spremni na sve. Pravi „gorštaci“ u onom najpozitivnijem smislu, što neko napisa skoro, odvažni i hrabri. Stvarno to i jesu, potkovani pravim znanjem, vanserijskom kondicijom i voljom da se upuste u ovakvu avanturu koja je definitivno posebna na našim prostorima.

c

Brzo sviće, na čelu su Wild Serbia i Ognjeni vukovi, polako svi nestaju u šumi Gramade, gde na svakih par minuta puca neko drvo. Deluje jezivo ali niko i ne razmišlja na tu temu, dok je meni u glavi činjenica da danas uopšte nemamo komunikaciju sa njima. Dometa, naravno, i dalje nema (tako je i bilo dok drugi dan nisu ušli na teritoriju opštine Babušnica). Pred njima je 20km, u oblaku, vrhovi Vrtop i Orlovac. Svi ćemo ih čekati na Preslapu gde je najniža tačka trke (cca 1.100mnv, gde je u petak bilo samo blato verovali ili ne).

Zaboravljamo na njih jer nas očekuje zadatak probijanja ka Promaji i Strezimirovcima, put ka Crnoj travi je u potpunosti blokiran tako da se preko Kalne nikako ne može ka Preslapu. Znali smo da će biti fešta jel sa te strane nema asfalta, pogotovo što nam lada PIO Vlasine nije došla po dogovoru u 5 ujutru na start. Jedan terenac manje na ovoj trci, katastrofa…Ispostavilo se da čovek nije mogao da se probije od Surdulice, dole je bila vanredna situacija zbog poplava.

Pakujemo se nekako, GSS nam dosta pomaže i njihov Daster radi odličan posao. Prebacujemo se iz par tura ali je put i sa te strane poprilično havarisan i blokiran u jednom delu. Nas nekolicina izlazi peške na Preslap, dok se čeka druga tura sa testerama da probiju put i dođu do same kontrolne tačke kako ne bi napolju stajali pola dana čekajući ekipe. Moja procena je bila nekih 5-5,5h ali se u startu videlo da od toga nema ništa. Spustio se oblak skroz, toliko mi je žao što nisu imali prilike da dožive taj veličanstven pogled da bi evo upravo sad pojeo svoja krzna!

Sa Vrtopa i Orlovca pogled puca na jezero, Vardenik, Preslap, Rudinu, Ruj kao na dlanu. Čak i dalje, na Suvu, Staru, kanjon Jerme. Sa tih vrhova bi videli i nas na punktu kao i jarbole, jasan greben za silazak, uživali bi u svakom trenutku, orjentacija bi bila savršena. No, svršenom poslu mane nema, priroda je rekla svoje i to se mora poštovati. Nakon 9,5h pojavljuju se tri ekipe u grupi, Wild Serbia, Ognjeni vukovi i Medijana/Padobranci. Svi sa osmehom, jedino Slobodan Vulić ćopka,  ubi ga pancerica. Kažu uslovi su katastrofa, osvežavaju se, daju par intervjua, proveravaju opremu a ja donosim odluku da automatski kratim stazu za 30%.

Umesto „rampe“ na karauli Barnos podno Štrbog kamena, prebacujem  mesto za bivak na Rudinu (blizu 1.500mnv, sama granica sa Bugarskom). Znao sam da će im to extra značiti za odmor prvi dan a da treću kartu neću ni ubaciti u igru jer po ovakvom vremenu nema šanse da mogu toliko preći. Jedina mana je bila ta, što po planu nećemo imati našu ekipu na rampi jer smo bili spremni za Barnos. Bože moj, ovde samo priroda diktira uslove i mi se moramo prilagoditi. Neće važiti pravilo extra minuta i kalkulacija na rampi, i ovako se tri ekipe drže zajedno jer je nemoguće odlepiti se u ovakvim uslovima. Druga stvar, sutradan ću im zadati jedan orjentiring zadatak (tkz leptir) i vertikalni zadatak i tako će se napraviti razlika među timovima. Visokogorci i Željko Dulić iz Panonskih letača stižu 30 minuta iza ostalih. Visokogorci donose pametnu odluku da odustanu jer vide da se trka u nedelju neće brzo završiti a u ponedeljak ujutru se mora raditi i to u Podgorici. Željko čeka Dragutina koji ima problema sa opremom i skijanjem, oni svakako donose odluku da idu dalje. Stvar je jasna, 4 tima u igri, svi noće zajedno na Rudini. Tri tima u šatorima, Panonski letači u bivaku i to je za svako poštovanje! Pogotovo ako se uzme u obzir da šator nisu ni poneli, nisu dali mesta alternativi. Verovatno nam je svima u glavi bila samo jedna stvar to veče – da sutra bude lepši dan, makar visoka oblačnost (ništa se od toga nažalost nije obistinilo). Dok sam se ja posebno radovao činjenici da ulazimo u atar opštine Babušnica, gde ima dometa. Mislim da smo to veče svi spavali kao bebe, srećni što se niko nije gubio niti imao neke druge probleme. Ipak su ovo veoma iskusni momci što se na ovom Megdanu videlo po svim karakteristikama.

d

Rano ustajanje i polazak celog karavana sa Vlasine ka Babušnici. Sva sreća pa su konačno nakon 24h komunalci probili put preko Crne trave pa nismo morali da kružimo. Na vezi smo sa našim timom koji je spavao kod jame gde je bio drugi kontrolni punkt trke i vertikalni zadatak. Tamo veje, veje i kod nas na putu. Javljeno im je da ne žure, takmičari neće doći u predviđeno vreme, imamo lufta i lagano napredujemo ka Preseki gde će biti finiš ove trke.

To selo se nalazi na 1.000mnv na pola puta između Babušnice i Zvonačke banje. Stići do tamo, tog jutra, nije bilo nimalo lako. Prvo smo sa Ladom „otišli u kupine“ jer je rendžer dao gas gde ne treba. Kod Ljuberađe, pa smo tu izgubili nekih 45 minuta. Posle toga je mini bus jedva stigao do Preseke sa celom ekipom jer putarima nije palo na pamet da izađu da čiste a u par sati je napadalo preko 25 cm novog snega (koji je opet dobrodošao za takmičare, jer ga je falilo u Lužnici za razliku od Vlasine).

 Kod jame, druga kontrolna tačka

 

Stižemo nekako, iznosimo deo užarije za treću liniju u jami kad me na pola puta ka Bezdanki zove Milić. Nisu krenuli po preporuci u 6h ujutru, već tek u 7:30 (što je sat i po manje po danu, videlo se kasnije da bi im to puno pomoglo). Imaju problem, prošli su skoro staru graničnu karaulu Barnos i sad su negde kod Štrbog kamena u urasloj stazi, ne može se dalje. Prvo što zaključujem, dosta su spori a i pogrešan pravac su izabrali. Kaže Milić doneli su odluku da ne idu graničnim makadamskim putem, već samom granicom jer su tu ucrtane livade sa graničnim stubovima. To je bila greška, jer od 2006.  granica se ne održava i sve je uraslo. Vraćam ih dole na granični put, čujemo se posle 20ak minuta i sve je u redu. Na pravoj su trasi ali svima javljam da oni neće pre mraka tim tempom.

Ok, šta je tu je, sad je na nama da se naoružamo strpljenjem i čekamo. Sve je postavljeno, druga kontrolna tačka sa jarbolima iznad Preseke, Bezdanka je opremljena i spremna da ugosti takmičare do 70m dubine. Posle toga gledamo treba li nam „leptir“ zadatak. Pravimo dogovore i čekamo.

e

Pred sumrak, dešava se čudna stvar. Ovog puta me zove Nemanja, kaže trojica su se na kratko odvojila i skrenula pogrešno ka karauli Vuči del kod Daščanog kladenca. I što je još zanimljivije kaže mi da su sva trojca iz različitog tima, samo su Matija i on ostali zajedno sa drugom trojkom. Malo pre te velike raskrsnice je bio izvor, na kratko su stali i Nenad Mitrovic, Željko Dulić i Slobodan Vulić kreću ranije.

Šta se sad tu sve izdešavalo, saznali smo ovih dana kad se okupila cela ekipa na dodeli u Beogradu. Jako zanimljiva situacija i odluke.

Gomila sitnica je tu odlučila da se ovako nešto desi, to i daje čar našim sportovima i što reče Nemanja dan ranije Memedoviću, „sitnice odlučuju trku“. Razdvajaju se na najnezgodnijem mestu, to je jaka raskrsnica sa 4 puta. Oni su došli iz pravca juga na tu raskrsnicu, skroz dole na levo ide jak put ka Kalni (jugozapad), pod uglom od 45 stepeni ili dijagonalno u levo ide put ka Biljinim barama što i jeste njihov pravac (zapad pa sever) i skroz desno ka Vuči delu (istok, severoistok). Govorim im da hvataju taj dijagonalni levi, da puste ovu trojicu jer će se ili brzo vratiti nazad kad svate da su pogrešili ili će Mitar prepoznati karaulu Vuči del koja je na 3-4km odatle (to je bila trasa 2013.) i da ćemo ih pokupiti u tom selu. Ništa strašno za logistiku, bitno da brzo nailaze na naseljeno mesto. Ok, odjavljujemo se, prolazi 20-30 minuta javlja se Nemke, otišli su ipak donjim putem ka Kalni vraćaju se nazad. Već se vidi da su se iznervirali zbog te greške a i polako pada mrak, magla je jaka. Počinjemo opet priču oko te čuvene i famozne granične table koja se nalazi na toj raskrsnici. Podsećam ih da je to put od 2013. da su Milić i on prošli tim putem pre 2 godine, da sad idu u kontra pravcu ali da gledaju kartu. Neki put ne valja ići po sećanju, pogotovo ako je ambijent potpuno drugačiji, plus magla, pada mrak, sneg je loš lepi se za skije. Milić uporno tvrdi da imaju dve table, ja sam lično prošao taj put dva puta, nikad nisam video drugu tablu dok Nemke daje info da su kod graničnog stuba 199 što i jeste ispravno, to je dobra referentna tačka za orjentaciju. Naravno da tu ne bi bilo nikakve zablude da je bilo vedro, jasno se vidi Crni vrh i pravac trase ali „puding“ je na snazi…Pritom me najviše bune njihovi opisi nekog potoka koji uopšte nije na putu, ima ga na raskrsnici ali uopšte nije orjentir za put na dalje. Kao da su ušli u drugu dimenziju što reče Mitar posle trke (misleći na obe grupe).

 „Useveriti“ pod obavezno

 

Govorim im da treba samo da se orjentišu uz pomoć karte i kompasa i tako završavamo razgovor. Nikako da drže non stop zapad jer staza posle okreće na čist sever. U tom trenutku se javlja „ izgubljena trojka“, barem smo svi mi tako mislili. Pitam ih odmah gde su se zagubili, kaže Mitar „ma nismo, mi smo na pravom putu negde kod Puste Rakite“. Ne verujem, rekoh pa dal je moguće? Da, to je pravi put ali šta se onda desilo? Čak mi jasno i opisuju belu šumsku kuću ispod Biljinih bara pa ih upućujem na gore. Kasnije tek shvatam da oni jesu napravili orjentacionu grešku na toj raskrsnici ali da su je vrlo brzo ispravili i počeli da hvataju pravac prečicama uz azimut. Tu se izgleda Marfi potrefio, petorka je lepo videla da ne idu dobrim putem al nisu imali komunikaciju jer je trojka bila u rupi. Nisu znali da su se vratili na pravi put ali kroz prečice i presecanje. Pritom, prvi put kad su uspeli da ih dobiju, ovi su im objasnili da su u nekom potoku a to svakako nije bio dobar put gledajući kartu, pa oni nisu hteli da krenu za njima znajući da nešto ne valja. Dok, u stvari, udarna trojka nije pojasnila da ne ide jasnim putem na karti ali da je i dalje na dobrom pravcu.

f

Petorka se vraća i pronalazi pravi put ali je neverovatno da skreću sa njega skroz na zapad i izlaze sa karte što je bio kraj. Verujem da je gomila faktora uticala na to, znam sam po sebi, to mi se 100 puta dešavalo i skroz je normalno. Malodušnost, svako vuče na svoju stranu, veća grupa uvek ubija. Javljaju se i kažu da nema problema, idu na dole glavnim i jasnim putevima, kad se umore dižu bivak pa se ujutru javljaju gde su sišli da ih kupimo. Ne brinem za njih, znam da se mogu snaći u bilo kakvoj situaciji i donositi iskusne odluke kao što i jesu. Kad neko kaže „izgubili su se“, to se samo odnosi na zadatu trasu. Tako opremljeni i obučeni ljudi će se uvek spustiti sa planine u civilizaciju bez obzira imali kartu, kompas ili šator. Bez ičije pomoći, samo da ih povrede zaobilaze.

Sad je red da se fokusiram na „veselu“ trojku, kažu da je magla sve gora ali da drže dobar pravac ka Crnom vrhu. Na svakih 45 minuta smo bili na vezi, svaki put kad sam ih proveravao bili su na pravom putu i to nas je radovalo. Kažu nisu se odvajali od karte i kompasa, samo je tako i moglo. Znao sam da će tu Mitar odraditi veći deo posla jer je odličan orjentirac i ima veliko iskustvo na tim trkama. Sve ih jako dobro znam. Željko je odličan alpinista, Sloba je jak mentalno i neće odustati i da mu pola noge fali. O kondiciji ne moram ni da pričam, svi učesnici Megdana su u van serijskoj kondiciji. Da me ne shvatite pogrešno, nemam favorite, kod nas je uvek bilo „ni po babu ni po stričevima“. Kako želim mene drugi da gledaju, tako se i ja ophodim. Sve moraš zaslužiti svojim radom i znanjem. Samo tako čovek može napredovati.

Raspremali smo jamu tj Strelac, bilo je jasno da će doći mrtvi i da vertikalan zadatak ništa nije značio sad. Bez obzira napravili su sjajan foto materijal, Miloš je bio na visini zadatka kao i uvek.

 Ulaz u Preseku

 

Naravno da njih trojca postaju pobednici i što je najluđe nemamo timsku pobedu. Takođe je jasno da oni nisu planski ili namerno ostavili svoje timske drugare ali niko nije mogao sebi da objasni šta se desilo!? Osnovno pravilo u prirodi je, da se partner ne ostavlja nikako. Pritom, prve godine smo imali samo tri „preživela“, tradicija se nastavlja! Slao sam poruke u Bg da kače postove sa najnovijim informacijama, pljuštali su komentari, svi su bili napeti i začuđeni ovom situacijom. Telefon mi je zvonio non stop. Znao sam da gomila ljudi očekuje vesti i da su odavno prvi trebali da prođu cilj. To bi se i desilo da smo imali iole bolje vreme.

Neša i Dragan iz PK Železničar i dalje stoje na drugom kontrolnom punktu i non stop daju svetlosne signale ka Crnom vrhu, negde posle 22h ekipa se javlja. Pitaju „jel to neko od nas blinka odozdo“, svima nam je laknulo. Još malo i tu su, stižu na cilj u centru sela Preseka oko 23h. Za meštane je to bio spektakl, za nas ogromno olakšanje a njih trojca nisu skidala osmeh sa lica. Kako je Sloba finiširao, to nikom nije bilo jasno. Toliko je problema imao sa žuljevima, slabo skija, pravi podvig. Endorfin se lučio u ogromnim količinama. Mitar izjavljuje da je prvi Megdan bio obdanište za ovogodišnji,  da se tako oseća da bi hteo još jedan dan Megdana. Željko se samo smeje i uživa što je ranac na zemlji. Brzinski se pakujemo u mini bus, ubacujemo sve stvari i pravac Babušnica, čeka nas klopa i pospani konobar. Usput se čujem sa petorkom, svi su ok i digli su šatore, tek sad saznajem da pobednička trojka nije ni imala opciju za bivakovanje. Sve je ostalo kod petorke, što na kraju nije ni loše ispalo.

Usput sve organuzujem i dogovaram se direktorom TO Babušnice (čuveni Singer, budući takmičar u 2016.) oko skupljanja petorke, on do Niša, ja od Niša za BG. Pretpostavio sam da će izaći u Crvenu jabuku, to se i desilo, mogli su i ka Kalni što je dalje ali bi najgore bilo da su nastavili ka Svođu, tu bi se upropastili koliko je dug put. Pobednici su bili pod takvom euforijom , kao i ja, nismo usta zatvarali u busu dok su se ostali „odjavili“ odmah po izlasku iz Babušnice. Prošli smo celu trku iz njihovog ugla, gomila utisaka. Stižemo u Bg oko 6 ujutru, da bih ja već isto veče bio sa kombijem u Nišu kod Milića da pokupim ekipu. Dal treba objašnjavati da nam je tih 230km prošlo za minut? Ono što se desilo je nauk svima, kako njima tako i  nama kao organizatorima. Šta se sve izdešavalo znamo samo mi i pamtićemo to celog života. Jedno veliko iskustvo za sve, dosta novih predloga oko formata i saveta za unapređenje nekih stvari ali ono što je najbitnije to su pravi drugari i prijatelji. Jedna mala, prava i iskrena outdoor familija gde se svačiji trud maksimalno poštuje, gde je poštovanje preče od bilo čijeg ega ili takmičarskog duha. Za ovakve ljude je vredelo ginuti 3 dana po gudurama, stajati u mestu, prevoziti, dovoziti, organizovati…Bukvalno je svako dao sebe, dubok naklon svim učesnicima, koji su prvenstveno mojim dragi prijatelji i sjajni ljudi. Naša zemlja se samo može ponositi ovakvim ljudima, čoveka čine dela a ovo su ljudi od dela i akcije. Mlađi naraštaji treba da se ugledaju na ovakve ljude, odlučne, hrabre, sposobne, vešte i istrajne.

g

Ovo je elitna trka i dokle god je budemo radili nećemo praviti kompromise da bi dobili masovnost. Za uzak krug ljudi, svestrane sportiste, ljubitelje pravih izazova. Ne izazove koji je svima dostupni i koji se koristi za podizanje rejtinga trke ili loženje medija, već u pravom smislu te reči. Mediji će sami po sebi doći kao što se sad desilo.

Od srca hvala svim ljudima koji su dali doprinos  da ovo takmičenje postoji već 3 godine. Prepoznaće se sami, svi zajedno gajimo jednu zdravu Srbiju ovakvim manifestacijama i primerima. Posebnu zahvalnost dugujem Milanu Stamenkoviću iz turističke organizacije opštine Babušnica koji je pogubio tonu nerava i kose zajedno samnom u proteklih par meseci da bi se ovogodišnje izdanje realizovalo.

Pobednici: Nenad Mitrović (Ognjeni vukovi, jedini finiširao oba puta, 2013. i 2015.) Željko Dulić (Panonski letači) i Slobodan Vulić (Medijana / Padobranci)

Petorka: Matija Petković i Nemanja Nešković (Wild Serbia, jedini timski igrači), Milovan Milić aka Major, Dušan Bazić i Dragutin Milutinović

 Marko Nikolić

Udruženje Freestylera – Savez extremnih sportova Srbije

Lužnički megdan 2015.

Оставите одговор