Maja Jezerce 2694 m (26.05.2018.)

U okviru priprema za uspon na najviši vrh Evrope Elbrus, osmočlana ekipa se, ovog vikenda, uputila na najviši vrh Prokletija, Maja Jezerce 2694 mnv…

Datum: 26. maj 2018.;
Planina: Prokletije;
Vrh: Maja Jezerce, 2694 mnv;
Trajanje ture: 15,5 h;
Distanca: 22 km (u oba smjera);
Savladana visinska razlika: 1600 m uspona;
Ekipa: Aleksandra Zečević, Marija Stanišić, Saša Popović, Ćazim Fetahović, Slavko Vujisić, Nenad Jevrić, Slobodan Cmiljanić i Milan Radović;

U sklopu priprema za ekspediciju na najviši vrh Evrope, dogovorili smo turu na Maja Jezerce koja je, prema fizičkoj i tehničkoj zahtjevnosti idealna za provjeru spremnosti ekipe za izazov zvani 5642 metra… Nisu mogli svi članovi ekspedicije da se prikluče ovom trening usponu ali su nam se priključila tri člana naših čestih zajedničkih akcija na crnogorskim planinama. Slavko se sprema za Mon Blan tako da je i njemu ova tura došla kao idealna provjera spremnosti…

U dvije ekipe krećemo iz Podgorice u petak popodne. Jedan dio tima je već bio u Gusinju i odmarao u hotelu Rosi kada smo Cmika, Profesor i ja krenuli preko Albanije za Gusinje… Elem, svega dva sata spavanja, tek da se mišići opuste pred tešku turu…

Krećemo iz Gusinja u 3 h a iz Ropojane na uspon u 3,50 h. Kolima se može doći do nove, kamene kuće koju jedan mještanin pravi, dakle skoro da samog početka pješačke staze kojom se priječi put do Zastana ropojanskog. Prilično je toplo a kroz šumu se osjeća veliko prisustvo vlažnosti pa već na startu probija znoj… Bez pauze savlađujemo prvi dio uspona do granice sa Albanijom gdje pravimo prvu pauzu. Pogled očaravajući, jezera su puna, dolina i moćne padine Prokletija pune snijega… Prosto osjećamo privilegiju što smo tu danas, što ćemo uživati u ozbiljnom usponu i turi koja je jedna od najzahtjevnijih u regionu.

Nastavljamo dalje kroz Buni Jezerce i idemo zimskom varijantom, lijevom stranom doline gledajući u pravcu Jezerca, traverzirajući prema kuloaru iznad velikog jezera. Prethodno smo montirali dereze jer se dalje moralo penjati uz korišćenje zimske tehničke opreme… Prolazili su sati, ali, bez obzira na umor i nespavanje, niko u ekipi nije bio spreman da odustane i ne iskoristi prekrasan dan za pogled sa skoro 2700 m visine…

Snijeg je povoljan za uspon, dereze dobro drže pa penjemo kao po stepenicama… Doduše, Slobu koji je veći dio išao naprijed i meni koji je isprtio završni dio nije bilo baš kao po stepenicama jer je trebalo praviti stopnike ali sve je to u sklopu kondicionih priprema…

Uglavnom, korak po korak, uz dosta opreza i koncentracije stižemo na završni greben i do samog vrha na kome je postavljen krst. Na vrh izlazimo u 11,20 h što znači da smo na uspon „potrošili“ 7,5 sati. Ovog puta niko nije odustao i niko nije imao bilo kakav kondicioni ili drugi problem. Doduše, zbog nespavanja ali i napornog uspona svi smo bili sa dušom u nosu ali sve to poravna pogled na prokletijske vrhove i doline…

Dan bez vjetra i podnošljivom temperaturom nas je izmamio da ostanemo duže na vrhu nego što je inače preporučljivo. Skoro sat ipo uživamo uz neku kapljicu, slatkiš, sendvič ili voće, a najviše uz nezaobilazne planinarske priče… Neki su uspjeli i da dremnu malo…

U povratku, na završnoj strmini imamo mnogo mekši snijeg koji nam je značajno otežao spuštanje. Bilo je i proklizavanja, ali sve se dobro završilo. Inače, taj dio je jako zahtjevan i opasan, posebno u silasku jer je ispod izuzetno strmi kuloar od 350 m i u ovakvom stanju snijega proklizavanje može da bude fatalno.

Po prelasku prevoja i ulasku u novu padinu dogovaramo postavljanje fiksnog osiguranja jer je traverziranje jako naporno i opasno. Jedan dio smo i otpenjavali jer je to, pri takvoj eksponiranosti, najbezbjedniji način spuštanja… U tim momentima nas stiže i jedan gradonosni oblak ali nas je planina poštedjela. Grad koji je počeo, završio je za manje od minut i samo je najavio šta nas sve može sačekati u planini i koliko je planina gospodar situacije… Kasnije, sunce opet izlazi na scenu, obasjava sniježne padine i umorne planinare koji žude za malo sna i pivom… Ali, silaskom nakon tog završnog uspona postajke sve lakše, bezbjednije. Noge su opuštenije, korak sigurniji… A ovaj dan smo rezervisali za Prokletije, nikom se nije žurilo iz ove ljepote, svi smo željeli da svim čulima uhvatimo svu ljepotu planine.

Od prekrsanih jezera nastavljamo spuštanje prema Zastanu i Ropojani svako svojim ritmom tako da smo na polaznu tačku stizali u nekih sat vremena razlike, od 19 do 20 h. Najviši vrh prokletija nam je, još jednom, pružio avanturu i uživanje u punom smislu, kako to samo moćna planina može u uslovima za čije savladavanje je potrebno iskustvo, rutina, znanje i dobra psihofizička sprema…

Varošica Gusinje je disala svojim ustaljenim ritmom sa znakom prokletijske jedinstvenosti a mi smo ispoštovali nepisano planinarsko pravilo: obavezno je popiti pivo u kafani Kolata kod Evlijana, bazi za sve planinarske poduhvate na Prokletijama…

Milan Radović

Maja Jezerce 26.05.2018.

Оставите одговор