Pole, pole! (Polako, polako!) – moj odlazak na Kilimandžaro

I dalje na putu, nastavljam da tražim smisao, lek, spokoj, nastavljam da tražim sebe, ovog puta u dalekom i divljem kutku naše lepe planete, na planini Kilimandžaro.

Vulkanskog porekla, lociran duž velikog istočno-afričkog rova, Kilimandžaro sa svoja tri vrha Kibo 5,895 mnv, Mavenzi 5,149 mnv, Šira 3,962 mnv, se uzdiže 4,600 m iznad platoa u severo-istočnoj Tanzaniji i predstavlja najvišu samostojeću planinu na svetu ali i najviši vrh afričkog kontinenta.

Kilimandžaro i njegovi mistični snegovi koje je Hemingvej zauvek ovekovečio svojim perom a koji će usled globalnog zagrevanja po procenama stručnjaka iz ove oblasti nažalost ubrzo i nestati, daleko u divljini Afrike, još od prvog uspona Hansa Majera i Ludviga Putsšelera krajem XIX veka, poput magneta privlače planinare ali i ljubitelje prirode i avanture iz svih krajeva sveta, pa i sa našeg Balkana.

Ekspedicija u organizaciji beogradskog planinarskog kluba Extreme Summit Team, pod besprekornim vođstvom Kenana kome je ovo šesti odlazak na Kilimandzaro, uz neizostavnu podršku lokalne agencije iz gradića u podnožju planine na čelu sa vodičem Lazarom i njegovim pomoćnicima, Paskom i simpatičnim, stalno nasmejanim drugim pomoćnikom čijeg se imena sada ne mogu setiti, okupila je 16 divnih ljudi (uključujući moju malenkost koju takođe okarakterisah kao divnu) iz svih krajeva bivše SFRJ: Nejc iz Slovenije, Mario iz Hrvatske, Lejla i Adis iz Bosne i Hercegovine, Vesna i Zlatko iz Makedonije, Nataša i Filip iz Crne Gore, Danijela, Jelena, Suzana, Igor, Milivoje, Milorad i ja iz Srbije (mada i polovina mene pripada Crnoj Gori, a posebno njenim planinama).

Od samog okupljanja na beogradskom aerodormu 04. februara, počela je da se oseća izuzetno pozitivna energija koja je povezala sve članove tima, te samo nastavila da jača i raste kako je ekspedicija odmicala. I zaista, atmosfera koja je vladala između, do tada uglavnom potpunih neznanaca, je bila dodatni pokretač i podstrek za svakog od nas. Vodila nas je pesma i smeh, i učinila ovo putovanje zaista posebnim po novim prijateljstvima za koje sam sigurna da će trajati dugo budući da smo svi ostali u kontaktu, i već počeli sa planiranjem ali i realizacijom novih druženja.

04. – 05. februar 2018.

Putovanje nas vodi od Beograda, preko Dubaija do aerodroma Kilimandžaro nadomak gradića Aruša gde provodimo jednu noć, proveravamo opremu, pakujemo se a vodiči nam daju korisne savete i objašnjavaju šta nas očekuje u planini.

Lepo je znati, pripremiti se ali opet postoji i ona neophodna doza iznenađenja i neočekivanog, pa uopšte i ne postavljam dodatna pitanja, i nestrpljivo čekam polazak u planinu.

06. februar

Dolazimo do kapije NP Kilimandžaro na 1,879 mnv, gde upoznajemo tim lokalne agencije, oskudno odeveni ali nasmejani, nosači i kuvari bez čije logističke podrške ovaj odlazak na planinu bi trajao značajno duže i iziskivao značajno veća finansijka sredstva.

Opet ne mogu da ne pomislim kako bi ipak bilo dobro, bolje, ići i biti prepušten samom sebi na ovoj planini, samim tim i bliže suštini. Ovako više od 30 ljudi će nam pomoći i brinuti se o nama, da to je njihov posao, da nema planinara oni ne bi imali prihoide ali opet, osećaji ne/postojanja socijalne pravde, analiza uticaja koji beli čovek ima iIi komercijalizacija planine, će me pratiti tokom celog boravka u Africi i dugo nakon povratka.

Nakon registracije i ručka, kroz džunglu, posmatrajući plave majmune, laganom šetnjom se upućejemo stazom dugom 8 km do skloništa Mandara na samom obodu džungle na 2,720 mnv. Uz put srećemo grupe koje se vraćaju sa planine, neki pevuše, pozdravljaju nas i žele nam srećan uspon uz osmeh, neki prolaze prećutno možda umorni a možda samo po prirodi takvi, a neki nas panično upozoravaju da vodimo računa i da ova planina nije laka.

Zašto bi neko ima potrebu da planinu okarakteriše kao “laku” i u čemu se ogleda ta “lakoća”? Sa kime se to upoređujemo i takmičimo? Kome treba dokazati stepen “težine” odnosno “lakoće”. Sva ova pitanja bljesnu u momentu, ali ih onda potisnem i ponovo izopštim sebe od različitih merača i prestanem da čujem komentare i vidim takve ljude, to nije moj svet. Planina je mesto gde se osećam najbliže sebi i najbliže suštini, i taj doživljaj planine ne dam da mi kvare bilo kakva merila, uporedbe…

U Mandari nas dočekuje kišica, tek toliko da se zna da smo u džungli, ali i spremljena večera nakon koje se upućujemo na spavanje.

07. februar

Nastavljamo 11km dugo hodanje kroz, za moje oko lepše, bajkovite predele afro-alpske vegetacije ka skloništu Horombo 3,720 mnv. Na putu nam se ukazuju obrisi vrhova Kilimandzara, pre svih veličanstveni Mavenzi a kasnije i Kibo.

Od momenta kada sam ugledala, pa dalje tokom boravka na planini, izražena kupa Mavenzija je u meni izazvala pravu erupciju osećanja. Moram ovde doći ponovo, i poći makar do skloništa u njegovom podnožju. Čak sam razmišljala da to izvedem tokom ovog putovanja, ali nisam želela da se izdvajam iz grupe pre svega. Vraćam se, sigurna sam.

Po dolasku u Horombo, osetila sam simptome visine, glavobolja i ludi snovi o razapetoj starici iz Selimovićeve Trvđave koju sam čitala pred spavanje ali i san o medvedu koga preobražujem u cvet kako bih ga spasila iz zatočeništva. Ujutru je već bilo bolje.

08. februar

Dan za odmor i aklimatizaciju koji je zaista prijao i svima pomogao da se prilagodimo uslovima razređenog vazduha koji vladaju na ovim visinama. Lagana šetnja do stene Zebra 4,100 mnv koja svojim šarama neodoljivo podseća na istoimenu životinju. Mada sam ja to shvatila tek kada smo doslovno stali ispred nje a neko viknuo, Zebra rock.

Povratak u Horombo, i školsko pravilo aklimatizacije Penji visoko, spavaj nisko je primenjeno.

Zbog što brze i bolje aklimatizacije, svakodnevno pijem veliku količinu vode, 3-4 l koja opet svojim fiziološkim putem ne dozvoljava kontinuiran san.

09. februar

Nastavak 9 km dugog puta ka skloništu Kibo 4,720 mnv kroz prelepe predele na platou između Kiba i Mavenzija. Vetar i prašina ne smetaju, hoda se veoma sporo, tako da se gotovo i ne zamaramo što i jeste cilj.

Zamišljam davne erupcije, potoke lave, i jačinu sila koje su oblikovale ova prostranstva gde je čovek ništa više od zrna peska po kome hoda.

Stižemo u Kibo i euforija završnog uspona je već u vazduhu. Dobro se osećam i čak uspevam da odspavam nešto više od sat vremena pre večere.

10. februar

Buđenje u 23 h, a već u ponoć smo svi spremni za pokret. Krećemo na put od 6 km (toliko ništa ne znače ovih 6 km u datom kontekstu ali da budem informativna, taj podatak je na tablama) ka vrhu Kiba, Uhuru.

Noć, konstantan uspon uz nestabilni sipar, hladnoća, vetar i prašina… ali opet ne pada teško jer sam uspela da se isključim iz stvarnih dešavanja, odlutala negde daleko u svojim mislima i skoncentrisala se samo na onog ispred mene i opseg koji moja čeona lampa osvetli. Povremeno me vrate glasovi naših vodiča koji brinu i proveravaju svakog pojedinačno kako se oseća. A organizam mi je bio i fizički spreman za ovaj napor, svi prehodni moji koraci po planinama ali i posebne fizičke pripreme pred ekspediciju daju rezultata.

Najlepši trenutak ovog putovanja. Izlazak sunca iznad vrha Mavenzi. Čista radost kada boje noći tek počnu da blede jer sad znam šta sledi. I onda je došlo… Dugo čekani, sunčevi zraci koji su odmah ugrejali moje lice i izmamili najveći osmeh. Umor je nestao u potpunosti, a nova snaga za dalje, je nadošla.

Odmor na Gilmasovoj koti, gde su po legedni pronađene kosti zalutalog leoparda, zaista prija uz čaj od đumbira koji su vodiči poneli za tu priliku. A odatle se već vide i oni mistični snegovi kao i prepoznatljiva tabla na vrhu.

Preko Stela kote, polako, svi kao jedan izlazimo na vrh, vetar gotovo staje. Osećanja pomešana, pevamo himnu ekspedicije “Igra rock and roll cela Jugoslavija”, fotografišemo se, zajedno, individualno, sa zastavama ali i sa Politikinim Zabavnikom kojeg sam za tu priliku ponela sa sobom.

Svi ovozemaljski problemi isčeznu, svet zastane, ostanu samo iskristalisane misli, i razotkrije se delić na slagalici smisla. Zahvalna sam planini što me je pustila i dozvolila da budem ovde, da imam tu privilegiju.

Nakon vise od 30 minuta provedenih na vrhu, krećemo nazad ka Kibu pa dalje do Horomba gde noćimo. Silazak mi prolazi brzo, mada posebno vodim računa da noga ne prokliza na siparu. Već na platou dobijam želju da trčkaram sa našim nosačima (sa razlikom da ja nosim samo svoj dnevni ranac a oni 20 kg tereta) i tako relativno brzo stižem u Horombo. Tu noć spavam najbolje od dolaska.

11. februar

Lagano uz priču i ljubazno pozdravljanje ekipa koje idu ka gore, pa i reči ohrabrenja za one koji stoje i preispituju da li mogu dalje, silazimo do kapije NP. Tu sledi mala proslava sa našim vodičima, nosačima i kuvarima. Pevaju i plešu za nas, ritam Afrike osvaja. Mi uzvraćamo himnom ekspedicije što izaziva oduševljenje kod njih, pitam se da li im je neko pre nas pevao ili plesao, ako nije trebalo bi, jer zaista im dugujemo zahvalnost.

Odlazimo u Arušu.

12. -14. februar

Slede dani za odmor i nešto drugačije uživanje, safari, obilasci Masaija, proslave, pesma i igra.

Boravak na safariju, posebno u krateru NP Ngoro Ngoro predstavlja poseban doživljaj. Da i nisam znala da život potiče iz Afrike, nakon susreta sa ovim kuljanjem života, u to bih bila sigurna. Izvor života, lanac ishrane, preživljavanje najboljih, predstava uživo. Lavovi spavaju na nekoliko stonina metara od zebri i gazela a tek rođeni mali gnu uz pomoć roditelja vodi borbu da prvi put stane na svoje noge dok gladne hijene vrebaju iz trave čekajući da se desi suprotno.

15. i 16.

Puni utisaka, preplanuli, vraćamo se istim putem u Beograd, pa neki onda dalje ka svojim domovima. Pre rastanka ipak uspevamo otići na sarajevske ćevape i nikšićko pivo u srcu Beograda…

Povratak u svakodnevicu je kao i uvek teško pao, često uhvatim sebe dok na poslu između velikog broja obaveza sanjarim o vrhovima Kilimandžara, kako im se vraćam. Planine zovu. A taj poziv se ne odbija.

Jelena Petković

2 comments on “Pole, pole! (Polako, polako!) – moj odlazak na Kilimandžaro

  1. Čašo каже:

    Jelena, rekla si da je bilo 16 ljudi, a nabrojala si 15.

Оставите одговор