PROKLETIJE (Maja Jezerce 2694m),11.-13.03.2011.

Ovog vikenda su se članovi našeg kuba, podeljeni u tri grupe zbog obveza na poslu, priključili tradicionalnom usponu na najviši vrh Prokletija, i takođe izvršili uspon na vrh Kokervhake. Sve je proteklo u najboljem redu, vremenske prilike su bile odlične, očekivanja više nego ispunjena, iza nas je ostao još jedan u nizu nezaboravnih vikenda.

Datum: 11.-13.03.2011.

Vrh: Jezerski vrh (Maja e Jezerces 2694m), Kokervhake (2508m)

Savladana visinska razlika:   2100 m;

Trajanje akcije: 16 sati

Učesnici: Milijana Đeković, Jelena Marković, Tanja Pavličić, Aleksandar Đajić, Duško Bošković, Boris Čelebić, Zoran Prljević, Marko Rešetar i  Jelena Petković

Prokletije (na albanskom Bjeshkët e Namuna) su planinski venac, posle Alpa drugi po dužini u Evropi, koji se prostire u severnom delu Albanije, jugo-zapadnom delu Kosova i istočnom delu Crne Gore. Najviši vrh ovog venca je Jezerski vrh 2694m koji se nalazi u Albaniji. Prokletije, uprkos svom zloslutnom imenu, u Crnoj Gori imaju i naziv ‘’Početak Raja’’, i to sa razlogom, jer njihovu lepotu zaista treba zaslužiti doživeti, a njihovu surovost naučiti poštovati.

Maja Jezerce, najviši vrh Prokletija.

Poslednja vremenska prognoza koju pogledam pre nego što ugasim računar na poslu, govori da su ispred nas dva fenomenalna i sunčana dana u Prokletijama. U 17 sati se iz Podgorice preko Kolašina i Mojkovca upućujemo na dug put ka Plavu, gde stižemo oko 21 sat i smeštamo se kod našeg domaćina Semira. Nakon večere odlazimo na spavanje, koje traje nešto više od sat i 40 minuta jer već u jedan sat posle ponoći po nas dolazi planinar iz PSD Prokletije, Ahmet, sa kojim Marko, Boris, Zoran i ja krećemo ka Gusinju, i preko Vusanja, u 01:45 stižemo do jednog od najvećih kraških vrela u Prokletijama- Savinog oka (izvor Skakavice) u dolini Ropojane. Krećemo na uspon, dosta jakim tempom sa Ahmetom na čelu, i na Zastan, gde nas čekaju planinari iz PSD Kopaonik, stižemo već u tri sata, nakon savladanih 350m visinske razlike i pređenih 7 km. Nakon dvadesetak minuta predaha i ćaskanja, nastavljamo kroz šumu, imamo prtinu velike grupe od oko 100 planinara koja je krenula u 02 sata, tako da napredujemo brzo bez velikog umaranja. Sledeća pauza je kod graničnog kamena koji se nalazi na oko 1800m, odakle izlazimo u Dolinu jezera koja pruža neverovatno olakšanje. Ubrzo ugledamo svetleću kolonu koja vijuga u daljini ispred nas, polako ih sustižemo, a već počinje i da sviće. Svetlost dana otkriva ono što je mrak skrivao, neizmernu lepotu okomitih litica koje uokviruju ovu prelepu dolinu jezera čiji se obrisi jedva razaznaju jer su duboko ispod snega. Na glečeru, koji je najjužniji glečer u Evropi, sustižemo kolonu, srećemo drugare iz PSK Prekornica i našu Tanju koja je sa njima krenula na ovaj uspon, tu svi pravimo pauzu za novi predah nakon desetak kilometara od Zastana, osveženje i unošenje ugljenih hidrata svima potrebnih za put koji predstoji. Nastavljamo dalje, već se skroz razdanilo i najviši vrhovi su uveliko obasjani suncem, pitam se kako li je samo lepo biti sada tamo. Na visini od oko 2200m, a pred početak završnog uspona, stavljamo dereze. Uz kuloar, na nekim mestima prilično strm sa 40º nagiba, napredujemo polako i oprezno, koristeći cepin. Izuzetno pažljivo prelazimo detalj od nekoliko metara miksa stene i leda, meni je to prvi prelazak preko takve podloge, pa me Boris prati u stopu. Sledi grebenska šetnja, a poznati osećaj neizmernog zadovoljstva i sreće počinje da izvire, izlazimo na vrh! Nalazimo se 2694 mnv, 09 sati je i trideset minuta. Kakav pogled, oblačka nigde, lica nasmejana, pogledi lutaju u daljini i traže nove izazove. Na vrhu pravimo pauzu za doručak, fotografisanja, priču sa planinarima koji su se okupili sa svih krajeva. Moramo se oprostiti od ovog veličanstvenog pogleda, jer nas sledeći cilj Kokervhake nestrpljivo čeka. Oprezno se spuštamo do prevoja, na samom početku spusta srećemo grupu bordera koji su bez dereza i cepina i ostale adekvatne zimske opreme krenuli na vrh, neodgovornost prema sebi i drugima ili greška organizatora, ostaje otvoreno pitanje.

Kasnije smo saznali da je naš Marko, koji nije išao na Kokervhake, zajedno za planinarom Nikolom iz Beograda, nesebično pružio svu svoju pomoć i znanje kako bi bezbedno spustili borderku koja se našla u veoma teškoj situaciji na ledu!

Visokogorci na najvišem vrhu Prokletija i Albanije.

Od prevoja počinje ne previše eksponirani uspon ka vrhu, idemo Zoran, Boris i ja, pridružuju nam se planinari iz niškog Mosora i Željko iz Viline Vodice iz Novog Sada. Ekipa iz Kopaonika i Ahmet su već odavno na vrhu i počinju spust. Sneg je nezahvalan za hodanje, klizav i plitak, a ispod je stena, pa dereze teško drže.

Na početku uspona na Kokervhake smo napravili neplaniranu pauzu zbog vesti koja je Željko javljena preko motorole, da je neko od planinara kliznuo sa leda! Svi smo bili u šoku i u mrtvoj tišini čekali da nam jave kako je planinar. Konačno javljaju da je Semir došao do njega i da je dobro, neverovatnom srećom! Planinar je član GSS Srbije i u trenutku pada cepin mu je bio vezan na rancu!! Olako shvatanja planine, koja jeste lepa ali je i surova, ovakve greške retko kada oprašta!

Na vrh izlazimo svi, vetar prestaje da duva. Mir, tišina, pogled na Jezerski vrh opčinjava, na drugoj strani Karanfili, kako su samo moćni i kako privlače svojim liticama! Pravimo zasluženu, dugu pauzu za čisto uživanje. Zaista prelepo, umor kao da nepostoji. Ali sve lepo ima kraj, verovatno je i lepo iz tog razloga. Krećemo nazad.

Povratak protiče u najboljem redu, bez problema, ja se spuštam nešto sporije od ostatka grupe, ali me drugari ne ostavljaju. Niz kuloar, pa kroz veličanstvenu dolinu jezera, mala pauza za fotografisanje kod graničnog kamena i još jedan pogled pun čežnje i uzdah, ali se moramo pozdraviti sa početkom raja. Dalje kroz šumu, i stižemo do Zastana, ja vidno umorna ali srećna. Druženje sa drugarima iz drugih klubova, planiranje novih uspona. Prizor ulepšava nekoliko lavina koje samo za nas klize sa obližnih stena, dovoljno blizu da ih vidimo ali i dovoljno daleko da smo bezbedni. Nastavljamo ka Savinom oku i autu. Srećemo Jelenu, Milijanu, Đaju i Duška, oni će vešeras postaviti šator i na uspon krenuti u 02 sata, nadamo se da će ih vreme poslužiti. Nama se dolina Ropojane čini beskrajna i povratak kroz nju traje predugo, ne sećam se da mi je neka deonica puta tako teško pala. Nakon 16 sati hoda i 2100 metara savladane visinske razlike stižemo do auta gde nas čeka Ahmet. Povratak u Plav, puni utisaka, odmah nakon večere odlazimo na spavanje. Domaćin Semir kaže u nedelju ujutru, kada nas ugleda u 07 sati u restoranu, da je mislio da nećemo ustajati pre popodneva. Ali mi smo nakon osam sati sna kao novi i odlazimo na Jezerine. Provodimo još jedan prelep dan odmarajući, ali aktivno, na skijanju, u šetnji, vikend se nije mogao bolje završiti!

Visokogorci su i naredni dan razvili zastavu na Jezercu.

Ekipa koja je krenula na uspon u subotu u 02 sata ujutru, na vrh je izašla nakon 6 sati hoda. Odmah od Zastanu su stavili dereze, jer je prtina bila zaleđena. Njih četvoro, potpuno sami u kraljevstvu Prokletija, su istinski uživali. Napredovali su brzo, Duško je ostao kod glečera, a Milijana, Jelena i Đaja od glečera  pravili novu prtinu do pred sam početak završnog uspona. Uz kuloar su išli bez problema, staza je bila odlična. Na vrhu je duvao jak vetar, prema njihovoj proceni i do 100 km na sat, ali ih to nije sprečilo da uživaju, njih troje sami, u pogledu koji ide u beskraj. Povratak je protekao bez problema, mada je i njima dolina Ropojane delovala kao da nema kraja.

Srećni, zadovoljni, ispunjeni, svi stižemo u nedelju veče u Podgoricu, utisci se sabiraju, najzanimljiviji detalji prepričavaju i uveliko kuju planovi ze visine koje čekaju.

 Jelena Petković

Jezerce, mart 2011.

SAMSUNG DIGITAL CAMERA
SAMSUNG DIGITAL CAMERA
SAMSUNG DIGITAL CAMERA
SAMSUNG DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Оставите одговор