Prokletije, 2.-3.04.2011. (Potraga za Her Deuterom, šetnja do Karaule i 6 sati do Krošnjihih vrata)

Još jedan nezaboravan vikend u Prokletijama. Imali smo veliku želju ali i konkretne ciljeve i razloge da se ponovo uputimo ka ovim veličanstvenim planinama. Milan, Zoran i Boris su još u petak krenuli ka Grbaji, da bi subotu proveli u potrazi za rancem, čuvenim Her Deuterom, koja je uspešno okončana. Milijana, Đaja i ja samo krenuli u subotu, njih dvoje da bi pokušali uspon na Severni vrh Karanfila a ja da bih sa Milanom popela Karaulu, a i da bi svi zajedno uživali u nedeljnom ručku koji su nam pripremili Boris i Zoran.

Datum: 03. april 2011.
Vrh: Karaula (1915 m.n.v);
Savladana visinska razlika: 754 m
Trajanje akcije: 6 sati
Učesnici: Milan Radović i Jelena Petković

Nedelja jutro, naspavani, uz jutarnju kafu a neki i rakiju, u društvu planinara iz Novog Pazara uživamo u pogledu ispred planinarskog doma u Grbaji… Ljuljaševića Karanfili, Očnjak, Severni i Južni vrh Karanfila pa dalje u nedogled suncem obasjani vrhovi, kao da su tu samo za nas a mi samo zbog njih. Miljana i Đaja su već odavno krenuli ka Krošnjinim vratima i dalje ka Severnom vrhu, nadamo se da će ih uslovi poslužiti i da će uspeti. Milan i ja se lagano spremamo, i tek nešto posle 9 sati se upućujemo u šetnju ka obližnjem vrhu Karauli, nazvasmo je penzionerskom. Zoran i Boris ostaju u domu kako bi odmarali i spremili penjačima ručak.

 
Markacija za Karaulu, Volušnicu i Popadiju kreće odmah od doma, i ide levo kroz šumu, da bi se nakom 300 mnv markacija za Karaulu odvojila na desno ka grebenu. Odlučujemo da ne pratimo markaciju, već krećemo od doma pravo uz šumu. Uspon je u početku blag ali ubrzo postaje sve strmiji i nepovoljniji za hodanje, uprkos tome prvih 450m penjemo za manje od sat vremena. Ali još jednom stara narodna izreka ’’Preko preče, naokolo brže’’ pokazuje svoju opravdanost, dolazimo ispod stene koju je nemoguće popeti, barem ne bez adekvatne opreme, a nazad se ne možemo vratiti istim putem, previše je klizavo i kretanje po takvom terenu nosi veliki rizik od povreda. Moramo da traverziramo na levo, preko vododerine, mokrog kamena i trave, a ispod nas ponor. Taj detalj prolazimo izuzetno oprezno i sporo, Milan ide prvi i plastičnim cipelama pokušava da napravi bilo kakve stopnike za mene. Kako bi nam sada dobro došle dereze, razmišljamo na glas. Nakon prelaza penjemo kroz ne previše strmi deo šume i konačno se priključujemo na markaciju. Ali sada već ima snega i to onog najgoreg i najtežeg za prćenje. Na nekim mestima se propada i do zemlje. Na grebenu već ugledamo prepoznatljivu žutu stenu Karaule, potpuno okopnelu. Markacija vodi ispod nje i skroz je zaobilazi sa desne strane. Traverziranje preko te padine je izuzetno naporno, nakupljeni nanosi izuzetno mekog snega od lavina koje su popadale sa stene, stope se ne mogu praviti. Milan koji ide prvi pravi i po nekoliko koraka u mestu. Tek pošto krenemo završnim grebenom, sneg zaista liči na sneg a ne na bezoblični kačamak, kako ga od milošte nazivamo. Kretanje po grebenu nam već pruža uživanje u pogledau a kada izađemo na vrh prava nagrada čeka. Zaista veličanstven pogled, 360 stepeni čiste lepote oko nas. Na vrhu oko kutije okopnelo dovoljno da možemo i sesti, i istinski uživati, čak i sunce poviri na trenutke, dok u nekim momentima i sneg provejava, oblaci šaraju nebo a vetar nam nakon pola sata provedenih na vrhu kaže da je vreme za povratak. Krećemo nazad, ali kako smo srećne poene za danas istošili, ovoga puta pratimo markaciju koja i nije najbolje odrađena u delovima šume gde je možda i najpotrebnija, eto možda na par mesta sečemo stazu i silazimo direktno niz šumu. U domu smo posle skoro 6 sati od polaska, penzionerska šetnja u najavi se pretvorila u svojevrsnu avanturicu, što je svakako dalo svoju draž ovom usponu.

 
Ispred doma nas čeka prijatno iznenađenje, Zoran i Boris su založili vatru i spremaju krompir i piletinu ispod sača, samo za ovu priliku improvizovanog od dve tepsije. Đaja i Milijana se bude nakon kratkog odmora, jutros su stigli do Krošnjinih vrata nakon 6 sati hoda po užasnom snegu i veoma su umorni. Svi zajedno se okupljamo oko stola i uživamo na nedeljnom ručku, kakva privilegija!

 
Ovaj boravak u Domu PD Radnički iz Beograda smo iskoristili za malo prolećno sređivanje, kako detaljno čišćenje kuhinje i dnevne sobe, tako i za sređivanje livadice ispred doma. Nadamo se da će to svim drugim posetiocima doma poslužiti kao primer i da ćemo se svi više truditi da ovaj i svi ostali planinarski domovi budu sačuvani još mnogo godina za sve nas koji odlazimo u planinu i sve generacije koje će to raditi posle nas.

 Jelena Petković

 

Оставите одговор