Datum: 22. februar 2020. godine

Planina: Sinjajevina – od Vratla do Provalija na Vrtoč polju

Savladana visinska razlika u usponu: 750 m

Ukupna distanca: 32,5 km

Učesnici: Ukupno oko 70 učesika od kojih 7 žena

Učesnici iz kluba: Violeta Marković (krplje), Jelena Petković (krplje), Duško Bošković (turno), Radisav Rakočević (krplje – najstariji učesnik)

Rezultati:            

Nordijske skije:

1. Boban Brković i Željko Rondović
2. Božidar Kovijanić
3. Dragutin Vuković (VCG)

Turno skije:

1. Lazar Badanjac
2. Miljko Bulajić
3. Boris Čelebić

Krplje (M):

1. Branislav Baltić
2. Slavko Mrdak
3. Aleksandar Puletić

Krplje (Ž):

1. Miluša Bošković
2. Biljana Medenica, Violeta Marković i Jelena Petković

“Niko ne zna šta su muke teške dok zimi ne pređe Sinjajevinu peške”, ne baš ohrabrujuća narodna umotvorina koje se neko priseti dok se vojnim kamionima “dajcovima“ vozimo od Kolašina, preko Lipova ka Vratlu gde se nalazi i početna tačka današnjeg marša preko crnogorskog Tibeta.

Zbog leda na putu iz kamiona izlazimo nekih 1,300 m od starta, do kog stižemo ubrzanim korakom, taman da se zagrejemo jer nam je dobrodošlicu na planinu pre svih poželeo severni vetar koji čini da se realnih -5 oseća kao -15 stepeni i da svaki minut čekanja izgleda kao večnost, istina topli čaj koji je u šatoru pripremila Vojska CG malo pomogne.

Nakon oglašavanje starta, nas tri (Biljana, Violeta i ja) krećemo istovremeno i donosimo odluku ženske solidarnosti da se držimo zajedno i tako ostvarimo današnji cilj – prelazak Sinjajevine. Prva dva sata prolaze mučno, smrznuti prsti na rukama i nogama se vraćaju u život jedan po jedan, sever ne posustaje, ali ne posustajemo ni mi, držimo ravnomeran tempo, smenjujući se u vođstvu.

Sa oznakom pređenih prvih 8km dolazi smirivanje vetra i promaljanje sunca tako da konačno naše muke, a svaka je imala svoju, postaju slatke – nepregledna zatalasana snežna pustoš budi one stare motive i razloge zbog kojih smo baš ovde danas.

Kilometri prolaze, bez pogledivanja na sat i merače, nepogrešiv je osećaj gde smo, a oznaka pređenih 16km to potvrđuje kao i Kaleza koji reče da nam je prosečna brzina oko 4km na sat.

Čudo je podrška, retki su bili oni koji nam ne upute reči ohrabrenja, ponude vodu, elektrolite i nešto slatko (jafu ?), i priupitaju treba li nam pomoć, naravno posebno pripadnici Crvenog Krsta koji su učesnike obilazili celom dužinom staze i one sa neizdrživim problemima preuzimali na sanke. Srećom, naši problemi su bili izdrživi.

A čudo je i Durtmitor, zapravo pogled na njega koji se otvori pri izlazu iz Kričačkog polja, te kilometre i ne osećamo, čak i ubrzavamo ne skidajući osmeh sa lica.

Prolazak pored oznake 24km već nas uvodi u entuzijazam cilja, međitim, kako odmiču kilometri, proračun se ne poklapa, em su sami po sebi ti poslednji kilometri uvek duži em je organizator priredio iznenađenje, umesto 30km, staza je 32,5 km, da znam ovde bih napisala dužinu tačno u metar jer sam svaki dobro zapamtila u iščekivanju. Svakako su takvi momenti u planini oni koji zapravo najviše jačaju psihu i testiraju volju.

Kroz cilj ulazimo zajedno, istim korakom, pevajući tradicionalno Tekla vide na valove, oj javor zelen bore, jer planina je tu da pronađe ono najbolje u nama, solidarnost, drugarstvo, timski duh… tu je da podelimo muku i sreću.

Autobusima dolazimo do Žabljaka, pa nakon sanacija rana, na zajedničku večeru i druženje.

Sjajan dan u planini, organizatorima zahvaljujemo na svemu i vidimo se naredne godine – uz uverenje da ćemo svi biti bolji!

Jelena Petković

[Show as slideshow]