Vojušit, 2210m i Karanfili – Sjeverni, 2460m i Veliki vrh, 2490m, 22/23.09.2012.

Koja je vaša  prva   pomisao  na Prokletije?  Moja je kako  smo  mali i prolazni. Danima sam se  pitala, ako  svaki čovjek  mora  u  nešto  vjerovati,  šta  je to u šta ja  vjerujem? To je planina. Ona je moj Bog, moja vjera, moja ljubav.

I dan

Ništa  me tako ne povrati u život kao  kasni  dolazak  petkom (nakon urbanog  haosa i nervoznih ljudi koji pokušavaju  naći sebe, a traže se na pogrešnim mjestima) u podnožje nekog  gorostasa.  Ovaj put to je bila Grbaja. Neobično hladna septembarska noć, nagovještavala je predivan sjutrašnji dan. Paljenje vatre, neobavezno ćaskanje, planovi za sjutra, priprema za odmor i rano ustajanje. Isčekivanje jutra za polazak na vrh,  meni  do tada  nepoznatog imena, donosi malo sna i puno snage i volje za rani  polazak. Tog  jutra, negdje oko 4h,  probudilo  me je  kucanje  na prozoru  planinarskog  doma “ Branko Kotlajić” ili popularno  “planinarski dom Radnčkog” i  ništa mi  ne bi bilo čudno da  to nije  bio 2. sprat J. U tom  trenutku u spavaonicu  doma   uskočiše   vrijedni   planinari  iz  Beograda,   koje smo i očekivali. Za njih, taj vikend je bio  jedan od  istorijskih u postojanju  njihovog  kluba.

Datum: Subota, 22.09.2012.

Planina: Vojušit 2210 mnm;

Učesnici: Boris Čelebić, Milena Krasić, Marina Đurović

Jutro je bilo  iznenađujuće hladno, slana je pokrila sve okolo, ali na naše  iznenađenje, odmah ispred doma pozdravilo nas je vilino kolo livadskih šampinjona od kojih se kasnije i čorba napravila. 

Puna neke želje da idem ka tom vrhu, budila sam i gurala Milenu i Borisa, koji su bili vidno nevoljni da krenu.  Napokon, doručkovasmo nešto na “trećoj livadi” Grbaje i  lagano  krenusmo.

Karta (turistička karta) pokazuje da  staza  vodi  lijevo od  periodičnog potoka, što  će se malo  kasnije ispostaviti da nije  baš  bilo  vjerodostojno prikazano  na istoj. Prelazeći par vododerina (u desno) i strmih bukovih šuma, nailazimo na pravi put. Iako karta  nije  dobro  prikazala put,  bilo mi je milo što sam prošla tim strmim bukovim šumama i naišla na 11 mladica tise, što mi je  dalo nadu da  se priroda  ne da.

Nakon laganog uspona od 20-tak  minuta, izlazimo na livadu koja je sa  obje strane  opasana vrhovima. Ona nagovještava da je katun Vojuša  blizu. Prelazimo granicu, slikamo  se kod prepoznatljivog  graničnog kamena  CФРJ i nastavljamo dalje. Do ovog  vrha staza nije  markirana. Kako imamo cijeli dan, htjeli smo se voditi intuicijom i dosadašnjim znanjem i  iskustvom.  Milena analizira  put kojim ćemo  krenuti i sa livade, na  kojoj se skuplja kameniti materijal sa vododerina Popadije, skrećemo lijevo. Cilj nam je jedna  livada  na desnoj strani od stijene koja se  otvara  ispred nas.

Uočavamo stazu, najvjerovatnije utabanu od stoke koja je tuda  izlazila  na  ispašu. Staza  ispod  te stijene  vodi   i na lijevu i  na desnu stranu. Odlučujemo se za desno, iako i lijevo nije  greška što smo provjerili u povratku. Od ciljane livade  lagano travnato-krševitim terenom krećemo se u pravcu u kojem se nalazi Grbaja. Kada smo ugledali prevoj sa kojeg se pruža  predivan pogled na tu čarobnu dolinu, znali smo da smo na pravom putu.  Kada smo se okrenuli na drugu stranu, dočekala nas je  okomita stijena  i  u tom  trenutku  nam se učinilo da  nam jasno  daje  do znanja da  ne možemo dalje.

Naravno, Borisova radoznalost i  sindrom novog vrha, našli su put  do  cilja.  Dalje  nastavljamo opreznije po  travnatim policama koje su  u ovom  periodu  bile  mokre i prekrivene tankim slojem leda i siparima  koje  vegetacija nije  dobro  uhvatila. Dalje  nas dočekuju strmije travnate police koje vode  do samog  vrha. A  na vrhu…Jedan od nanevjerovatnijih pogleda koji će, sigurna sam, ako posjetite ovaj vrh, da  vam dugo ostane  u sjećanju.

NAPOMENA:

– Kada se odlučite da  posjetite  ovaj  vrh,  polazna tačka bi trebalo  da  vam  bude  jedan  put (ili vododerina) sa  desne strane  prije  ulaska u treću livadu. Da ste na  pravom putu,  znaćete  jer  dolazite brzo  do  velikog  sipara  kojim se penjete i  nastavljate dalje stazom ka  katunu Vojuša. Od katuna nema staze ka vrhu.

– U periodu  iznenadnog mržnjenja mokrih stijena, naiđe i period otopljavanja  ledenica. To sa sobom donosi mokre travnate police i pucanje stijena. S toga, uvijek  nosite kacigu i budite na oprezu.

II dan

Neko, ko je ljubitelj prirode, poštovaoc planine ali  ne i iskusni  planinar, rekao bi vam- Karanfile shvatite  ozbiljno. Zamisao tog, 23.09.2012. godine, je bila sa se popenje Sjeverni i Veliki vrh Karanfila,  da se prođu Šuplja vrata, a zatim da se uputimo ka Očnjaku. Dvije trećine ove zamisli su  uspješno ispunjene. Iako se dugo “vagalo” da li  ima vremena i za Očnjak, složili smo se  da  ipak ne treba trčati, forsirati se, a ne uživati  u  tome  onako kako bi trebalo,  jer i dan je bio na  izmaku…

Datum: Nedelja , 23.09.2012.

Planina: Karanfili- Sjeverni vrh 2460 mnm i Veliki vrh 2490 mnv

Učesnici: Boris Čelebić, Milena Krasić, Marina Đurović, Ivana Šuković, Duško Bošković , Brano Šćekić, Slavoljub Šarić.

Staza počine sa “drugom livadom” Grbaje, gdje postoji oznaka  koja jasno daje  do  znanja gdje skrenuti. Staza  je dobro  markirana, vodi kroz  listopadnu šumu, pa četinarsku sve do kamenite  doline  u kojoj spavaju lednici. Na kraju te  kamenite  doline čekaju vas  Krošnjina vrata. Stijena  ispred  Krošnjinih vrata je  pristupačna, ali ukoliko je  mokra,  budite  oprezni. Sa druge strane vrata otvara se predivan pogled na Albanske Alpe. Na moje veliko iznenađenje, misleći da  nema  nekih zahtjevnih detalja, sa Krošnjinih vrata  kada  krenete ka vrhu dočekuje vas stijena. Jeste da su  u  pitanju  3  ili 4  koraka ali su po meni,  ta 3-4  koraka i najvažnija na ovom putu. Budite oprezni. Ostalim  dijelom nastavljaju se vrlo strme travnate police u kombinaciji sa stijenovitim detaljima.

Stižemo na Sjeverni vrh, sreća, radost, uživancija. Odlučujem  da ostanem  tu i upijam ljepotu stijene u  netaknutih vrhova, dok se moja ekipa odlučuje da posjeti i Veliki vrh.

Pri silasku, prošli smo  kroz Šuplja vrata,  kroz sipare Ljubokuća  i stazom koja se  veze za put ka Očnjaku  spustili u dolinu. U domu nas je čekala divna večera i divni ljudi. Uživali smo, družili se  i  u jednom trenutku  planinarski dom je bio  osvijetljen nizovima diodicaJ .

Za taj  čarobni momenat  zaslužni su  Zoran Prljević koji je  uvodio  struju,  gospođa Vera Radanović, koja se starala da  svi  budemo siti i spremala nam  predivna jela, kao i  Aleksandar  Tijanić   i Saša Milenković, koji su se  potrudili da  sami  ambijent  doma   izgleda  bolje  i naravno, generalni sekretar   Visokogoraca  Milan  Radović   i Predsjednik  PK Radnički , Tihomir Vojnović,  koji su  sjedinili  ljude  u ovoj  plemenitoj zajedničkoj  akciji.

Živjeli!

Marina Đurović

Vojušit, 2210m i Karafili – Sjeverni, 2460m i Veliki vrh, 2490m) 22/23.09.2012.

 

 

 

 

Оставите одговор