Category: Vikend akcije

Obilježen jedanaesti rođendan kluba

U periodu od 11.-16. septembra 2020. godine, na lokaciji planinarskog doma podno Maganika, na katunu Đatlo obilježen je dan osnivanja našeg kluba “Visokogorci Crne Gore”.

Sve planirane aktivnosti su više nego uspješno realizovane počevši okupljanja u posljepodnevnim satima u petak 11.09. do više uspona na vrhove Maganika od strane planinara iz više planinarskih klubova iz Crne Gore  i regiona.

 

 

 

U subotu 12.09.  prva grupa  pod vodstvom Aleksandara Đajića zajedno sa Batom Radulovićem, Ivom Verigo, Violetom Marković, Jelenom Radović, Ivom Perčin i Brano Baltić uspeli su se na Trešteni vrh sa sjeverne stane feratom koja je prethodnih mjeseci uređena i obezbjeđena sajlama i gdje su postavili meomorijalnu ploču našem dargom Milanu. Ovaj smjer ka Treštenom vrhu nazvan je „Milanova staza“.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Druga grupa od  11 planinara iz više klubova popela je Međeđi vrh (2139mnv) pod vodstvom Dragana Bulatovića.

 

Po povratku grupa sa uspona na Trešeteni i Međeđi vrh u večernjim satima održan je rok koncert muzičkog projekta u prirodi “Wider Horizons”. Ivan Savić pokretač ovog muzičkog projekta je u nadahnutom govoru podsjetio prisutne da je i ovo bila davna želja našeg preminulog druga.

Uživanje uz fantastični rok bend  trajalo je  od ranih večernhih sati do oko dva sata poslje ponoći.

“Wider Horizons” je svim učesnicima okupljanja ali i stanovnicima obližnjih katuna, koji su nam se pridružili, pružio nezaboravni muzički performas i druženje.

 

Nedelja 13.09. je bio dan predviđen za uspone i druženja po vlastititim željama. Ekipa planinara iz Novog Sada je ponovila uspon na Međeđi vrh.

U popodnevnim satima većina se razišla varćajući se svojim obavezama, a mala grupa je ostala do srijede zajedno sa Đajom.

Ova mala ali odabrana ekipa je u ponedeljak odradila turu na Razbijenu Jelu, a u utorak ponovila uspon na Trešteni vrh istom rutom.

 

Godišnjica tragične smrti našeg MILANA RADOVIĆA

Godina je dana od tragične smrti našeg druga, prijatelja, predsjednika i glavnog motivatora svih akcija vezanih za naš klub i uopšte planinarski život. Prošla je godina i postali smo svjesni zadataka i obaveza kojih smo se morali prihvatiti, a koje je on obavljao i završavao da niko nije osjetio ni znao. Samo smo znali da je sve završeno i obavljeno kako treba.

Da se još jednom podsjetimo, naš drug MILAN RADOVIĆ je na dan 08. avgusta 2019. godine poginuo u masivu Tjan Šen u Kirgistanu, poslije uspješno izvršenog uspona na Khan Tengri dolaskom u kamp 4 propao je sa male i tijesne police u ambis gotovo hiljadu metara i smrtno stradao.

Možda je rano za memorijal, ipak obilježit ćemo njegovu pogibiju, a još više njegovo postojanje jer je on i dalje tu među nama, na već svima poznatim temeljima našeg budućeg planinarskog doma, kojeg je On bio i motivator i začetnik, na katunu Đatlo podno Maganika u Gornjim Rovcima. Na žalost zbog, već svima poznate, pandemije COVID 19 i shodno preporukama kriznog štaba okupljanje ćemo obaviti u krugu članova kluba „Visokogorci Crne Gore“ i bliskih prijatelja kako ne bi kršili preporuke i ostali društveno odgovorni, kao što smo i do sada bili zajedno sa našim dragim Mlanom. 

 

Donosimo vam utiske, nakon godine od pogibije, Milanovog kuma i prijatelja, književnika Budimira Dubaka.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

СВИЈЕТЛИ ПУТ МИЛАНА РАДОВИЋА

 

          Навршава се година од смрти Милана Радовића. Окончао се његов земаљски живот, падом у ледени амбис, на далекој планини Хан Тенгри.

          Откад сам чуо ту страшну вијест, деветог августа прошле године, у селу Божићу, испод Комова, не могу да повјерујем у одлазак мог кума Милана.

          Овог јединственог човјека непоколебљивог карактера, снажне воље, неустрашивости, љубави и жртве за другога, упознао сам у Народној странци. Плијенио је добротом и ведрином, који су извирали из његове дубоке вјере.

          Наше пријатељство је крунисано најдивнијим чином, кад ме Милан позвао да будем кум на крштењу његове и Светланине дјеце, Јелене, Стефана и Немање. Тај свети обред обавио је наш дивни пријатељ, игуман Цетињског манастира, почивши Лука (Анић).

          Милан Радовић је био врсни интелектуалац, укоријењен у својој традицији, као истински чувар предачког завјета.

          Био је врхунски алпиниста. Заједно с Драганом Булатовићем извео је, 2008. године, први успјешан успон црногорских алпиниста на врх преко осам хиљада метара, Манаслу (8163 м/нм) у Хималајима.

          Током ове тужне године често ми се враћају успомене, којима се браним од Милановог неопозивог одсуства. Пред сваки његов пут у далеке и суре планине говорио сам му како бринем због опасности којима се излаже. Његов осмијех је одгонио страх код свих који су га вољели и знали колико његова опчињеност непознатим и ћудљивим висовима може да буде кобна.

          Нарочито се сјећам нашег сусрета после успона на Манаслу 2008. године. Не могу да заборавим његов поглед, који је одражавао искуство оностраног свијета, у коме је ходао ивицом смрти, да би се срео са самим собом и Богом.

          Суштину тог опита Милан је исказао својом јединственом књигом „Небеске ноте“ (Народна мисао, Подгорица, 2011), коју чине приче о успонима на Алпе, Кавказ, Анде и Хималаје.

          Умијећем искусног и даровитог писца, Милан Радовић свједочи о свом подвигу, на путу успињања љествицама, које воде ка Господу. Он каже: „Чему лична жртва, ризици и тешкоће, ако они не резултирају општим добром, или ако нас не учине бољим?“ Или: „Успон на неприступачне дјелове овога свијета као и други животни успони вриједе само ако нас усмјере на пут доброте, пут који Господ очекује од нас“.

          Недокучива је тајна мог односа са Миланом Радовићем, који је био више од пријатељства и кумства. Миланова смрт открила ми је још једну, метафизичку везу међу нама. Он је толико волио Маганик, на којем се, у авионском удесу 1973. године, на Усековање главе Јована Крститеља, угасио живот мог брата Драгољуба. И не поменувши ми то, Милан је иницирао постављање обиљежја, гдје су уписана имена страдалих.

          Судбине мог брата и мога кума у знаку су смрти у планини. Маганик је узео Драгољуба, Хан Тенгри Милана.

          Кад сам чуо да су из дубоког амбиса извукли Миланово тијело обрадовао сам се, као да ћу га опет живог видјети. Гроб је велика утјеха. Мада ми је Милан у једном разговору рекао да завиди алпинистима, који су уснули у бијелој смрти, па слеђени и вјечно млади, попут каквих крајпуташа, обиљежавају стазе, у снијежним беспућима.

          Драги мој кум, Милан Радовић, кроз беспућа овог пролазног живота трагао је за јединим путем, који води у живот вјечни. На тај пут неизрециве свјетлости заувијек је крочио.

                                                                                                                                          Будимир Дубак

Neka mu je viječna slava i hvala!

SINJAVINSKI MARATON Kolašin – Žabljak

Datum: 22. februar 2020. godine

Planina: Sinjajevina – od Vratla do Provalija na Vrtoč polju

Savladana visinska razlika u usponu: 750 m

Ukupna distanca: 32,5 km

Učesnici: Ukupno oko 70 učesika od kojih 7 žena

Učesnici iz kluba: Violeta Marković (krplje), Jelena Petković (krplje), Duško Bošković (turno), Radisav Rakočević (krplje – najstariji učesnik)

 

Rezultati:            

Nordijske skije:

  1. Boban Brković i Željko Rondović
  2. Božidar Kovijanić
  3. Dragutin Vuković (VCG)

Turno skije:

  1. Lazar Badanjac
  2. Miljko Bulajić
  3. Boris Čelebić

Krplje (M):

  1. Branislav Baltić
  2. Slavko Mrdak
  3. Aleksandar Puletić

Krplje (Ž):

  1. Miluša Bošković
  2. Biljana Medenica, Violeta Marković i Jelena Petković

 

“Niko ne zna šta su muke teške dok zimi ne pređe Sinjajevinu peške”, ne baš ohrabrujuća narodna umotvorina koje se neko priseti dok se vojnim kamionima “dajcovima“ vozimo od Kolašina, preko Lipova ka Vratlu gde se nalazi i početna tačka današnjeg marša preko crnogorskog Tibeta.

Zbog leda na putu iz kamiona izlazimo nekih 1,300 m od starta, do kog stižemo ubrzanim korakom, taman da se zagrejemo jer nam je dobrodošlicu na planinu pre svih poželeo severni vetar koji čini da se realnih -5 oseća kao -15 stepeni i da svaki minut čekanja izgleda kao večnost, istina topli čaj koji je u šatoru pripremila Vojska CG malo pomogne.

Nakon oglašavanje starta, nas tri (Biljana, Violeta i ja) krećemo istovremeno i donosimo odluku ženske solidarnosti da se držimo zajedno i tako ostvarimo današnji cilj – prelazak Sinjajevine. Prva dva sata prolaze mučno, smrznuti prsti na rukama i nogama se vraćaju u život jedan po jedan, sever ne posustaje, ali ne posustajemo ni mi, držimo ravnomeran tempo, smenjujući se u vođstvu.

Sa oznakom pređenih prvih 8km dolazi smirivanje vetra i promaljanje sunca tako da konačno naše muke, a svaka je imala svoju, postaju slatke – nepregledna zatalasana snežna pustoš budi one stare motive i razloge zbog kojih smo baš ovde danas.

Kilometri prolaze, bez pogledivanja na sat i merače, nepogrešiv je osećaj gde smo, a oznaka pređenih 16km to potvrđuje kao i Kaleza koji reče da nam je prosečna brzina oko 4km na sat.

Čudo je podrška, retki su bili oni koji nam ne upute reči ohrabrenja, ponude vodu, elektrolite i nešto slatko (jafu 😊), i priupitaju treba li nam pomoć, naravno posebno pripadnici Crvenog Krsta koji su učesnike obilazili celom dužinom staze i one sa neizdrživim problemima preuzimali na sanke. Srećom, naši problemi su bili izdrživi.

A čudo je i Durtmitor, zapravo pogled na njega koji se otvori pri izlazu iz Kričačkog polja, te kilometre i ne osećamo, čak i ubrzavamo ne skidajući osmeh sa lica.

Prolazak pored oznake 24km već nas uvodi u entuzijazam cilja, međitim, kako odmiču kilometri, proračun se ne poklapa, em su sami po sebi ti poslednji kilometri uvek duži em je organizator priredio iznenađenje, umesto 30km, staza je 32,5 km, da znam ovde bih napisala dužinu tačno u metar jer sam svaki dobro zapamtila u iščekivanju. Svakako su takvi momenti u planini oni koji zapravo najviše jačaju psihu i testiraju volju.

Kroz cilj ulazimo zajedno, istim korakom, pevajući tradicionalno Tekla vide na valove, oj javor zelen bore, jer planina je tu da pronađe ono najbolje u nama, solidarnost, drugarstvo, timski duh… tu je da podelimo muku i sreću.

Autobusima dolazimo do Žabljaka, pa nakon sanacija rana, na zajedničku večeru i druženje.

Sjajan dan u planini, organizatorima zahvaljujemo na svemu i vidimo se naredne godine – uz uverenje da ćemo svi biti bolji!

 

Jelena Petković

 

OČI PUNE SUNCA I SRCE PUNO PLANINE

VELIKI ZEBALAC (2.129 mnv)

Datum:​​​​​09. februar 2020. Godine

Planina:​​​​Moračke planine, planina Lola

Vrh:​​​​​Veliki Zebalac 2,129 mnv

Savladana visinska razlika u usponu: ​707m

Ukupna distanca: ​​​14km

Učesnici: ​Jelena Čvorović, Jelena Petković i Brano Šćekić (Visokogorci CG) zajedno za još četiri člana sjajne ekipe tog dana: Vera Lalatović, Dragana, Pedja i Nenad.

Vremenska prognoza kaže da je ispred nas jedan savršen februarski sunčan dan, poletni krećemo nešto pre 8 iz Podgorice pa laganom vožnjom preko Mioske, Gornje Morače i Semolja stižemo do puta ka katunima gde i ostavljamo auta zbog leda i snega, pa se dalje upućujemo ka današnjem cilju. Nakon kraćeg hoda kroz listopadnu šumu izlazimo na čistinu, širok brisani prostor planine Lole sa njenim vrhovima koji nas dočekuju, a među kojima se prvo vide Lijevno i Mali Zebalac. Ubrzo se zaista nalazimo u divljini, tišini, pustoši koja oplemenjuje dušu mnogo više od subotnje gužve po gradskim lokalima, ali to znaju samo oni koji se ovamo upute bez oklevanja ustajući na prvi zvuk subotnjeg ili nedeljnog alarma. Pored donjih katuna, pa polako prečeći padinu Lijevna, gde već stavljamo dereze jer je sneg mestimice zaleđen, nastavljamo ka gornjim katunima gde nas pored napušenog golfa dvojke dočekuje dosta više snega kao i sjajan pogled na Veliki Zebalac. Vera nepogrešivo pronalazi najbolji put koji u koloni pratimo povremeno se osvrućući na Durmitor čiji prepoznatljiv obris svojom lepotom dominira na severo-istoku. Stizemo na prevoj između Velikog i Malog Zebalca pa sa dodatnim oprezom zbog miksa leda, snega i kamena, grebenski izlazimo na vrh. Sledi čestitanje, neizostavno fotografisanje uz poteškoće izbora najbolje pozadine i ugla jer zaista se sa vrha pruža veličanstven pogled na Javorje, Durmitor, Lijevno, Gornju Moraču, Sinjavinu, Gradišta, Tornu, Zagradac, Lastvu, Štit, Krutaš, Crveno ždrijelo, Trpezariju, Podzebalački katun, Vojnik, Mali Zebalac. Za silazak odlučujemo da idemo niz padinu direktno sa vrha procenjujući da bi grebenski silazak bio dosta rizičniji. Na prvoj zaravni pravimo pauzu za uživanje u različitm domaćim đakonijama i vinima, a odakle nastavljamo dalje tek pošto se sunce sakrije iza vrha pa u trenu osetimo da je zima ipak tu. Nastavljamo prateci sunce, uživamo u još jednoj pauzi, ovoga puta za čokoladu, zapravo samo želimo da uzmemo najviše što ovaj dan pruža. Zadovoljni, ispunjeni stižemo do početne tačke, pa uz osmehe, pesmu i priču polako nazad u novu radnu nedelju, a pre toga na zakusku kod dobrog domaćina Ivana.

Oči pune sunca, srce puno planine, više ne mogu tražiti od jednog dana.

Jelena Petković

Maganik, Međeđi Vrh 2139

Maganik “Međeđi vrh” (2139)
4.-6. januara 2020.godine

*Učesnici: Dragan Bulatović (vodič), Aleksandar Đajić, Duško Bošković, Stefan Radović, Jelena Čvorović, Ćazim Fetahović, Anđelija Đukić, čika (G)Rašo, Dragana Lekić, Marina Avramović, kuma Slavica i Violeta Marković.

*Izvještaj pripremila: Violeta Marković

*Nastavljamo sa tradicionalnim usponom “na Badnji dan” na Međeđi vrh 2139mnv .

  1. januar
    Oko podne, okupljamo se na vec dogovorenom mjestu, pakujemo se svi u dva auta, i krecemo put Maganika.
    Kad smo se približili na nekih par kilometara od smještaja, zbog lošeg puta koji je voda oštetila, morali smo dalje nastaviti pješke.
    Imali smo da pješačimo dobrih sat vremena, ali uz dobru atmosferu i duškove šale to nije bio nikakav problem.
    Uveče smo svi uživali uz sevdalinke koje nam je divnim glasom pjevušila ‘kuma’.

 

  1. januar
    U 6h počinju da zvone alarmi. Dolazi najtezi dio, ustajanje iz toplih vreća.
    Oko 8h svi smo spremni i krećemo. Plan je da dođemo do katuna Poljana u podnožju planine, i tu će Dragan odluciti kojom stazom ćemo ići do vrha. S obzirom da nije bilo dovoljno snijega za zimski smjer, krenuli smo ljetnjom stazom. Krećemo zapadnom stranom jer cilj nam je bio da izbjegnemo bar malo udare vjetra koji je počeo da duva sve jače.

Snijeg nije bio veliki, pa smo brzo izašli na greben gdje počinje prava avantura. Jak vjetar, sve je zaleđeno, snijeg provijava, prava zima.  Vjetar se bukvalno igrao sa nama, neke je čak svojom jačinom i podizao od tla. Ja nisam imala tih problema, nekoliko kg viška su mi dala prednost u tim momentima.
Hodajući grebenom do vrha sunce je uspjelo iz nekoliko navrata  da provuče svoje zrake do nas i nagradi nas pogledom na okolne vrhove. Sve je izgledalo tako magično, da u tom trenutku zaboravljam i na hladnoću i umor, živim za taj trenutak i upijam tu energiju koja je nevjerovatna. 
Za nekih tri i po sata stizemo na vrh. Zbog slabe vidljivosti i jakog vjetra nismo pravili veliku pauzu. Pravimo zajedničku fotografiju i odmah krećemo nazad.
Svi zadovoljni i srećni stizemo u topli smjestaj. Kuma je pripremila ručak. Topla čorbica nam je dobrodošla, pun pogodak.

  1. januar
    Badnji dan. Poseban osjećaj, radost… Božić je na vratima. Moj omiljeni praznik.
    Ne ranimo, vec se lagano pakujemo, uz doručak i kafu, i krećemo polako…
    Dobra ekipa, dobar uspon, super druzenje. Hvala svima! 

SAOPŠTENJE

Obavještavamo prijatelje i ukupnu javnost da je prilikom visokogorske ekspedicije na masiv Tjan Šen u Kirgistanu, u organizciji PK “Visokogorci CG”, u kojoj su učestvovali Milan Radović i Aleksandar Đajić – Đaja, došlo do tragičnog ishoda i pogibije jednog od najbojih crnogorskih planinara i alpinista Milana Radovića. Nakon uspješno izvedenog uspona na vrh Khan Tengri visok 7010m, koji zahtijeva izuzetnu fizičku i tehničku spremnost, i boravka u visinskom kampu C4, došlo je do Milanovog propadanja u ambis preko 1000m, najvjerovatnije usljed odlamanja dijela ledene grede na kojoj se kamp nalazio.  

Planinarski savez Crne Gore (PSCG) će u koordinaciji sa PK „Visokogorci CG”, Zavodom za izvršenje krivičnih sankcija (ZIKS-om) i nadležnim državnim institucijama obezbijediti finansijska sredstva koja su potrebna za prenos posmrtnih ostataka našeg vrhunskog planinara i prijatelja Milana Radovića u Crnu Goru.

Povodom smrti Milana Radovića, PSCG će organizovati Komemorativnu sjednicu. Vrijeme i mjesto odrzavanja sjednice, bice naknadno objavljeno.

Zbog velikog interesovanja pojedinaca, društava i institucija iz zemlje i regiona da učestvuju u podršci porodici u ovim teškim trenucima, obavještavamo da opredijeljena sredstva možete uplatiti direktno porodici pokojnog Milana prema instrukcijama u nastavku teksta:

Uplate iz Crne Gore:

Ime: Svetlana Radović

Žiro račun NLB banka: 907-53001-03

Poziv na broj: 0030500211780

  

Za uplate iz inostranstva – devizni račun:

Swift code MNBAMEPG

Name NLB Banka AD Podgorica

IBAN CODE: ME25530003050021178016

NAME: Radović Svetlana

Telegrame saučešća porodici možete uputiti na adresu:

Aerodromska br. 23, 81000 Podgorica, Crna Gora

MILAN RADOVIĆ

Datum rođenja: 15.04.1970.
Obrazovanje: Diplomirani pravnik;
Zaposlen: Zavod za izvršenje krivičnih sankcija, načelnik Centra za obrazovanje kadrova;

Rođen u Plužinama. Bavio se sportom, najprije fudbalom i atletikom (duge pruge), a potom planinarenjem. U svojoj planinarskoj karijeri bio član više planinarskih klubova u zemlji i inostranstvu. U PSK „Komovi“ je obavljao dužnost člana Upravnog odbora i Tim lidera za visokogorstvo i alpinizam, za koje vrijeme je ovaj klub postigao najznačajnije rezultate. Jedan je od osnivača Planinarskog kluba „Visokogorci Crne Gore“. Načelnik je Komisije za planinarstvo, alpinizam i ekspedicije Planinarskog saveza Crne Gore.

Vodio više desetina planinarskih akcija u zemlji i inostranstvu. Popeo u zimskim i ljetnjim uslovima sve značajnije crnogorske i vrhove u regionu. Zajedno sa klupskim kolegama popeo prvenstveni zimski smjer na Maja & Jezerces (2694 m.) u Albaniji. Kao član klupskih i međunarodnih ekspedicija popeo je neke od najviših evropskih i svjetskih vrhova. Zajedno sa Draganom Bulatovićem izveo je 2008. godine prvi uspješan uspon crnogorskih alpinista na vrh preko osam hiljada metara, Manaslu 8163 m/nm u Himalajima. Napisao veliki broj tekstova iz oblasti planinarenja u dnevnim i periodičnim listovima. Član uređivačkog kolegijuma lista „Renome“ u kojima objavljuje putopise sa planinarskih pohoda i tekstove o prirodnim ljepotama Crne Gore. Član redakcije „Planinarskih novina“ koje izdaje Planinarski savez Crne Gore. Objavio je zapaženu knjigu „Nebeske note“ o usponima na Alpe, Kavkaz, Ande i Himalaje koja je promovisana širom Balkana. Rekreativno se bavi slobodnim penjanjem, kanjoningom i speleologijom. Bavi se planinskim i uličnim trčanjem. Trči ultra trail dionice, kao i maratonske discipline. Jedan je od autora Programa i Ispitnog kataloga za sticanje nacionalne stručne kvalifikacije „Planinski vodič“. Ispitivač u Ispitnom centru Crne Gore u procesu sticanja stručne kvalifikacije Planinski vodič iz predmetnih oblasti: Pravne, sociološke i etičke osnove vođenja u planini i Planinar bio-psiho-socijalno biće. Održao je niz predavanja i motivacionih govora.

Dobitnik je povelje „Podvig godine“ Opštine Danilovgrad za 2009. godinu. Dobitnik je Povelje, najvišeg priznanja Planinarskog saveza Crne Gore za izuzetne sportske rezultate i doprinos razvoju planinarstva.

Najznačajniji rezultati:

  • 2003. Olimp (Mitikas 2917 m.) u Grčkoj;
    • 2005. Alpi (Mon Blan 4810 m.), Francuska – najviši vrh Zapadne Evrope:
    • 2006. Julijske Alpe (Triglav 2864 m. i Škrlatica 2740 m.) u Sloveniji; Šar planina (Titov vrh 2747 m.) u Makedoniji;
    • 2007. Julijske Alpe (Triglav 2864 m., Mangart 2649 m. i Jalovec 2645 m.);
    • 2008. Andi (Akonkagva 6962 m.), Argentina, najviši vrh južne i zapadne hemisfere;
    • 2008. Himalaji (Manaslu (8163 m.), Nepal, jedan od četiri najteža himalajska vrha;
    • 2009. Kavkaz (Elbrus 5642 m.), najviši vrh Evrope;
    • 2010. Alpi (Mon Blan 4810m, Francuska – najviši vrh Zapadne Evrope; Gran Paradiso 4061m, – najviši vrh Italije; Grosglockner 3798 m, – najviši vrh Austrije; Jalovec 2654 m, najatraktivniji vrh Julijskih Alpa);
    • 2011. Alpi (Gran Paradiso 4061 mnv, – najviši vrh Italije; Mon Blan-visinska tačka Vallot 4300 mnv);
    • 2012. Denali (6194 m), najviši vrh Sjeverne Amerike;
    • 2013. Alpi (Breithorn 4164 m; Gran Paradiso 4061 m; Mon Blan 4810 m), ; Olimp (Mitikas 2917 m.);
    • 2014. Alpi (Breithorn 4164 m; Gran Paradiso 4061 m; Mon Blan 4810 m; Grosglockner 3798 m; Mangart 2649 m.), Olimp (Mitikas 2917 m.);
    • 2015. Lenin Peak (Pamir) 7134 m;
    • 2017. Breithorn 4164 m; Gran Paradiso 4061 m; Mon Blan 4810 m;
    • 2018. Zapadni Elbrus (5642m)-najviši vrh Evrope, Istočni Elbrus 5621 m
  1. KHAN TENGRI 7010M – TJAN ŠEN

 

Zagrli dušom sunčana jutra (Maja Jezerce 2694 m, 8.6.2019)

O vrhu Maja Jezerce se sve zna i sve je napisano. Najviši vrh Prokletija i Dinarida svojom moćnom piramidom sa koje se pruža veličanstven pogled na rasute stjenovite grebene Prokletih planina privlači planinare u svim uslovima i svim godišnjim dobima. I pruža idealne uslove za spremanje visokogoraca za najveće izazove. Tako je bilo i ovoga puta… Pročitaj cijeli tekst…

Žijevo (2131 m) 30.03.2019.

Kad nemate vremena za neku udaljeniju turu ili dvodnevno druženje sa planinom, onda je Žijevo pravi izbor. I inače, ovaj vrh Kučkih planina, ne samo zbog blizine Podgorici, već i atraktivnosti uspona a posebno pogleda sa njega, zaslužuju da ga planinari često posjećuju. Pročitaj cijeli tekst…

X Tabor Visokogoraca – Maganik 15.-17.03.2019.

Tradicionalno, poslednjeg vikenda kalendarske zime organizujemo Zimski visokogorski tabor. Nakon devet održanih u Grbaji, na Prokletijama, jubilarni, deseti, smo odlučili da organizujemo na „našoj“ planini Maganiku. I svaki naredni, vjerovatno, prateći napredak u našem najvažnijem klupskom projektu: izgradnji planinarskog doma Maganik na lokalitetu Đatlo… Pročitaj cijeli tekst…

Maganik (Međeđi vrh 2139m) 04-06.01.2019.

Već po tradiciji, za Badnji dan Visokogorci i društvo penju najviši vrh Maganika. Ovog puta, zbog prognoze, uradili smo to dan prije i prvi put, iz naše baze, bivaka na Đatlu gdje gradimo planinarski dom „Maganik“.

Datum: 04.-06. januar 2019.;
Planina: Maganik;
Vrh: Međeđi vrh 2139 mnv;
Učesnici: Iva Verigo (PK Subra, Herceg Novi), Ivo Perčin (PK Radnički, Beograd), Nenad Martinović (Ljubljana) i Visokogorci: Aleksandar Đajić, Rašo Rakočević, Dušan Bošković, Dragan Bulatović i Milan Radović;

Pročitaj cijeli tekst…