Datum: 22. februar 2020. godine

Planina: Sinjajevina – od Vratla do Provalija na Vrtoč polju

Savladana visinska razlika u usponu: 750 m

Ukupna distanca: 32,5 km

Učesnici: Ukupno oko 70 učesika od kojih 7 žena

Učesnici iz kluba: Violeta Marković (krplje), Jelena Petković (krplje), Duško Bošković (turno), Radisav Rakočević (krplje – najstariji učesnik)

Rezultati:            

Nordijske skije:

1. Boban Brković i Željko Rondović
2. Božidar Kovijanić
3. Dragutin Vuković (VCG)

Turno skije:

1. Lazar Badanjac
2. Miljko Bulajić
3. Boris Čelebić

Krplje (M):

1. Branislav Baltić
2. Slavko Mrdak
3. Aleksandar Puletić

Krplje (Ž):

1. Miluša Bošković
2. Biljana Medenica, Violeta Marković i Jelena Petković

“Niko ne zna šta su muke teške dok zimi ne pređe Sinjajevinu peške”, ne baš ohrabrujuća narodna umotvorina koje se neko priseti dok se vojnim kamionima “dajcovima“ vozimo od Kolašina, preko Lipova ka Vratlu gde se nalazi i početna tačka današnjeg marša preko crnogorskog Tibeta.

Zbog leda na putu iz kamiona izlazimo nekih 1,300 m od starta, do kog stižemo ubrzanim korakom, taman da se zagrejemo jer nam je dobrodošlicu na planinu pre svih poželeo severni vetar koji čini da se realnih -5 oseća kao -15 stepeni i da svaki minut čekanja izgleda kao večnost, istina topli čaj koji je u šatoru pripremila Vojska CG malo pomogne.

Nakon oglašavanje starta, nas tri (Biljana, Violeta i ja) krećemo istovremeno i donosimo odluku ženske solidarnosti da se držimo zajedno i tako ostvarimo današnji cilj – prelazak Sinjajevine. Prva dva sata prolaze mučno, smrznuti prsti na rukama i nogama se vraćaju u život jedan po jedan, sever ne posustaje, ali ne posustajemo ni mi, držimo ravnomeran tempo, smenjujući se u vođstvu.

Sa oznakom pređenih prvih 8km dolazi smirivanje vetra i promaljanje sunca tako da konačno naše muke, a svaka je imala svoju, postaju slatke – nepregledna zatalasana snežna pustoš budi one stare motive i razloge zbog kojih smo baš ovde danas.

Kilometri prolaze, bez pogledivanja na sat i merače, nepogrešiv je osećaj gde smo, a oznaka pređenih 16km to potvrđuje kao i Kaleza koji reče da nam je prosečna brzina oko 4km na sat.

Čudo je podrška, retki su bili oni koji nam ne upute reči ohrabrenja, ponude vodu, elektrolite i nešto slatko (jafu ?), i priupitaju treba li nam pomoć, naravno posebno pripadnici Crvenog Krsta koji su učesnike obilazili celom dužinom staze i one sa neizdrživim problemima preuzimali na sanke. Srećom, naši problemi su bili izdrživi.

A čudo je i Durtmitor, zapravo pogled na njega koji se otvori pri izlazu iz Kričačkog polja, te kilometre i ne osećamo, čak i ubrzavamo ne skidajući osmeh sa lica.

Prolazak pored oznake 24km već nas uvodi u entuzijazam cilja, međitim, kako odmiču kilometri, proračun se ne poklapa, em su sami po sebi ti poslednji kilometri uvek duži em je organizator priredio iznenađenje, umesto 30km, staza je 32,5 km, da znam ovde bih napisala dužinu tačno u metar jer sam svaki dobro zapamtila u iščekivanju. Svakako su takvi momenti u planini oni koji zapravo najviše jačaju psihu i testiraju volju.

Kroz cilj ulazimo zajedno, istim korakom, pevajući tradicionalno Tekla vide na valove, oj javor zelen bore, jer planina je tu da pronađe ono najbolje u nama, solidarnost, drugarstvo, timski duh… tu je da podelimo muku i sreću.

Autobusima dolazimo do Žabljaka, pa nakon sanacija rana, na zajedničku večeru i druženje.

Sjajan dan u planini, organizatorima zahvaljujemo na svemu i vidimo se naredne godine – uz uverenje da ćemo svi biti bolji!

Jelena Petković

[Show as slideshow]

VELIKI ZEBALAC (2.129 mnv)

Datum:​​​​​09. februar 2020. Godine

Planina:​​​​Moračke planine, planina Lola

Vrh:​​​​​Veliki Zebalac 2,129 mnv

Savladana visinska razlika u usponu: ​707m

Ukupna distanca: ​​​14km

Učesnici: ​Jelena Čvorović, Jelena Petković i Brano Šćekić (Visokogorci CG) zajedno za još četiri člana sjajne ekipe tog dana: Vera Lalatović, Dragana, Pedja i Nenad.

Vremenska prognoza kaže da je ispred nas jedan savršen februarski sunčan dan, poletni krećemo nešto pre 8 iz Podgorice pa laganom vožnjom preko Mioske, Gornje Morače i Semolja stižemo do puta ka katunima gde i ostavljamo auta zbog leda i snega, pa se dalje upućujemo ka današnjem cilju. Nakon kraćeg hoda kroz listopadnu šumu izlazimo na čistinu, širok brisani prostor planine Lole sa njenim vrhovima koji nas dočekuju, a među kojima se prvo vide Lijevno i Mali Zebalac. Ubrzo se zaista nalazimo u divljini, tišini, pustoši koja oplemenjuje dušu mnogo više od subotnje gužve po gradskim lokalima, ali to znaju samo oni koji se ovamo upute bez oklevanja ustajući na prvi zvuk subotnjeg ili nedeljnog alarma. Pored donjih katuna, pa polako prečeći padinu Lijevna, gde već stavljamo dereze jer je sneg mestimice zaleđen, nastavljamo ka gornjim katunima gde nas pored napušenog golfa dvojke dočekuje dosta više snega kao i sjajan pogled na Veliki Zebalac. Vera nepogrešivo pronalazi najbolji put koji u koloni pratimo povremeno se osvrućući na Durmitor čiji prepoznatljiv obris svojom lepotom dominira na severo-istoku. Stizemo na prevoj između Velikog i Malog Zebalca pa sa dodatnim oprezom zbog miksa leda, snega i kamena, grebenski izlazimo na vrh. Sledi čestitanje, neizostavno fotografisanje uz poteškoće izbora najbolje pozadine i ugla jer zaista se sa vrha pruža veličanstven pogled na Javorje, Durmitor, Lijevno, Gornju Moraču, Sinjavinu, Gradišta, Tornu, Zagradac, Lastvu, Štit, Krutaš, Crveno ždrijelo, Trpezariju, Podzebalački katun, Vojnik, Mali Zebalac. Za silazak odlučujemo da idemo niz padinu direktno sa vrha procenjujući da bi grebenski silazak bio dosta rizičniji. Na prvoj zaravni pravimo pauzu za uživanje u različitm domaćim đakonijama i vinima, a odakle nastavljamo dalje tek pošto se sunce sakrije iza vrha pa u trenu osetimo da je zima ipak tu. Nastavljamo prateci sunce, uživamo u još jednoj pauzi, ovoga puta za čokoladu, zapravo samo želimo da uzmemo najviše što ovaj dan pruža. Zadovoljni, ispunjeni stižemo do početne tačke, pa uz osmehe, pesmu i priču polako nazad u novu radnu nedelju, a pre toga na zakusku kod dobrog domaćina Ivana.

Oči pune sunca, srce puno planine, više ne mogu tražiti od jednog dana.

Jelena Petković

[Show as slideshow]

Maganik “Međeđi vrh” (2139)
4.-6. januara 2020.godine

*Učesnici: Dragan Bulatović (vodič), Aleksandar Đajić, Duško Bošković, Stefan Radović, Jelena Čvorović, Ćazim Fetahović, Anđelija Đukić, čika (G)Rašo, Dragana Lekić, Marina Avramović, kuma Slavica i Violeta Marković.

*Izvještaj pripremila: Violeta Marković

*Nastavljamo sa tradicionalnim usponom “na Badnji dan” na Međeđi vrh 2139mnv .

4. januar
   Oko podne, okupljamo se na vec dogovorenom mjestu, pakujemo se svi u dva auta, i krecemo put Maganika.
   Kad smo se približili na nekih par kilometara od smještaja, zbog lošeg puta koji je voda oštetila, morali smo dalje nastaviti pješke.
   Imali smo da pješačimo dobrih sat vremena, ali uz dobru atmosferu i duškove šale to nije bio nikakav problem.
   Uveče smo svi uživali uz sevdalinke koje nam je divnim glasom pjevušila ‘kuma’.

5. januar
   U 6h počinju da zvone alarmi. Dolazi najtezi dio, ustajanje iz toplih vreća.
   Oko 8h svi smo spremni i krećemo. Plan je da dođemo do katuna Poljana u podnožju planine, i tu će Dragan odluciti kojom stazom ćemo ići do vrha. S obzirom da nije bilo dovoljno snijega za zimski smjer, krenuli smo ljetnjom stazom. Krećemo zapadnom stranom jer cilj nam je bio da izbjegnemo bar malo udare vjetra koji je počeo da duva sve jače.

Snijeg nije bio veliki, pa smo brzo izašli na greben gdje počinje prava avantura. Jak vjetar, sve je zaleđeno, snijeg provijava, prava zima.  Vjetar se bukvalno igrao sa nama, neke je čak svojom jačinom i podizao od tla. Ja nisam imala tih problema, nekoliko kg viška su mi dala prednost u tim momentima.
Hodajući grebenom do vrha sunce je uspjelo iz nekoliko navrata  da provuče svoje zrake do nas i nagradi nas pogledom na okolne vrhove. Sve je izgledalo tako magično, da u tom trenutku zaboravljam i na hladnoću i umor, živim za taj trenutak i upijam tu energiju koja je nevjerovatna. 
Za nekih tri i po sata stizemo na vrh. Zbog slabe vidljivosti i jakog vjetra nismo pravili veliku pauzu. Pravimo zajedničku fotografiju i odmah krećemo nazad.
Svi zadovoljni i srećni stizemo u topli smjestaj. Kuma je pripremila ručak. Topla čorbica nam je dobrodošla, pun pogodak.

6. januar
   Badnji dan. Poseban osjećaj, radost… Božić je na vratima. Moj omiljeni praznik.
   Ne ranimo, vec se lagano pakujemo, uz doručak i kafu, i krećemo polako…
   Dobra ekipa, dobar uspon, super druzenje. Hvala svima! 

[Show as slideshow]