Godina je dana od tragične smrti našeg druga, prijatelja, predsjednika i glavnog motivatora svih akcija vezanih za naš klub i uopšte planinarski život. Prošla je godina i postali smo svjesni zadataka i obaveza kojih smo se morali prihvatiti, a koje je on obavljao i završavao da niko nije osjetio ni znao. Samo smo znali da je sve završeno i obavljeno kako treba.

Da se još jednom podsjetimo, naš drug MILAN RADOVIĆ je na dan 08. avgusta 2019. godine poginuo u masivu Tjan Šen u Kirgistanu, poslije uspješno izvršenog uspona na Khan Tengri dolaskom u kamp 4 propao je sa male i tijesne police u ambis gotovo hiljadu metara i smrtno stradao.

Možda je rano za memorijal, ipak obilježit ćemo njegovu pogibiju, a još više njegovo postojanje jer je on i dalje tu među nama, na već svima poznatim temeljima našeg budućeg planinarskog doma, kojeg je On bio i motivator i začetnik, na katunu Đatlo podno Maganika u Gornjim Rovcima. Na žalost zbog, već svima poznate, pandemije COVID 19 i shodno preporukama kriznog štaba okupljanje ćemo obaviti u krugu članova kluba „Visokogorci Crne Gore“ i bliskih prijatelja kako ne bi kršili preporuke i ostali društveno odgovorni, kao što smo i do sada bili zajedno sa našim dragim Mlanom. 

Donosimo vam utiske, nakon godine od pogibije, Milanovog kuma i prijatelja, književnika Budimira Dubaka.

СВИЈЕТЛИ ПУТ МИЛАНА РАДОВИЋА

          Навршава се година од смрти Милана Радовића. Окончао се његов земаљски живот, падом у ледени амбис, на далекој планини Хан Тенгри.

          Откад сам чуо ту страшну вијест, деветог августа прошле године, у селу Божићу, испод Комова, не могу да повјерујем у одлазак мог кума Милана.

          Овог јединственог човјека непоколебљивог карактера, снажне воље, неустрашивости, љубави и жртве за другога, упознао сам у Народној странци. Плијенио је добротом и ведрином, који су извирали из његове дубоке вјере.

          Наше пријатељство је крунисано најдивнијим чином, кад ме Милан позвао да будем кум на крштењу његове и Светланине дјеце, Јелене, Стефана и Немање. Тај свети обред обавио је наш дивни пријатељ, игуман Цетињског манастира, почивши Лука (Анић).

          Милан Радовић је био врсни интелектуалац, укоријењен у својој традицији, као истински чувар предачког завјета.

          Био је врхунски алпиниста. Заједно с Драганом Булатовићем извео је, 2008. године, први успјешан успон црногорских алпиниста на врх преко осам хиљада метара, Манаслу (8163 м/нм) у Хималајима.

          Током ове тужне године често ми се враћају успомене, којима се браним од Милановог неопозивог одсуства. Пред сваки његов пут у далеке и суре планине говорио сам му како бринем због опасности којима се излаже. Његов осмијех је одгонио страх код свих који су га вољели и знали колико његова опчињеност непознатим и ћудљивим висовима може да буде кобна.

          Нарочито се сјећам нашег сусрета после успона на Манаслу 2008. године. Не могу да заборавим његов поглед, који је одражавао искуство оностраног свијета, у коме је ходао ивицом смрти, да би се срео са самим собом и Богом.

          Суштину тог опита Милан је исказао својом јединственом књигом „Небеске ноте“ (Народна мисао, Подгорица, 2011), коју чине приче о успонима на Алпе, Кавказ, Анде и Хималаје.

          Умијећем искусног и даровитог писца, Милан Радовић свједочи о свом подвигу, на путу успињања љествицама, које воде ка Господу. Он каже: „Чему лична жртва, ризици и тешкоће, ако они не резултирају општим добром, или ако нас не учине бољим?“ Или: „Успон на неприступачне дјелове овога свијета као и други животни успони вриједе само ако нас усмјере на пут доброте, пут који Господ очекује од нас“.

          Недокучива је тајна мог односа са Миланом Радовићем, који је био више од пријатељства и кумства. Миланова смрт открила ми је још једну, метафизичку везу међу нама. Он је толико волио Маганик, на којем се, у авионском удесу 1973. године, на Усековање главе Јована Крститеља, угасио живот мог брата Драгољуба. И не поменувши ми то, Милан је иницирао постављање обиљежја, гдје су уписана имена страдалих.

          Судбине мог брата и мога кума у знаку су смрти у планини. Маганик је узео Драгољуба, Хан Тенгри Милана.

          Кад сам чуо да су из дубоког амбиса извукли Миланово тијело обрадовао сам се, као да ћу га опет живог видјети. Гроб је велика утјеха. Мада ми је Милан у једном разговору рекао да завиди алпинистима, који су уснули у бијелој смрти, па слеђени и вјечно млади, попут каквих крајпуташа, обиљежавају стазе, у снијежним беспућима.

          Драги мој кум, Милан Радовић, кроз беспућа овог пролазног живота трагао је за јединим путем, који води у живот вјечни. На тај пут неизрециве свјетлости заувијек је крочио.

                                                                                                                                          Будимир Дубак

Neka mu je viječna slava i hvala!