I ove godine članovi našeg kluba su učestvovali u tradicionalnom memorijalnom pohodu na Hajlu u organizaciji planinarskog kluba “Hajla” iz Rožaja koji se organizuje u znak sećanja na alpinistu Safeta Mavrića Ćaka koji je stradao na Hajli 6. janura 1997. godine.

Datum: 09.-11.01. 2015.;
Planina: Prokletije, severoistočni deo, Hajla
Vrh: Hajla, 2.403 mnv
Učecnici: Iz našeg kluba: Boris Čelebić, Ivan Femić, Jelena Petković;

U četvrtak krećem noćnim autobusom iz Beograda kako bih u petak ujutru bila na dogovorenom mestu okuplanja, u prelepom gradiću Rožaje. Domaćini kao i uvek nasmejani i srdačni, čak i u 5 sati ujutru na autobuskoj stanici kada je mene trebalo sačekati. Nakon prelepog doručka, zajedno sa mojim domaćinom Semirom, njegovim kucama i ostalim drugarima se nalazimo sa Borisom i Femom i drugim mnogobrojnim učesnicima. Ukrcavamo se u kamione i džipove, kako kome zapadne, i krećemo ka katunu Bandžov uzvodno prateći Ibar. Zimski pejzaž je uvek čaroban, visoki četinari prekriveni snegom između kojih krivuda i nekuda žuri reka. Posebno je lepo prošetati ovuda ali ovoga puta nismo baš entuzijasti tako da na četiri točka stižemo u katun Bandžov gde se delimo u dve ekipe, jedna koja će još danas otići do doma u Gropama a druga koja će noćiti u Bandžovu.

Do planinarskog doma u Gropama stižemo lagano, kroz napravljenu prtinu, uz priču, šalu i koju kap šljive iz mog kraja. Druženje se nastavlja uz vrući krompir, kajmak, vino, nepresušnu pesmu i priču sa planinarima koji su se okupili iz svih krajeva. Domaćin doma Feka lepo reče da je Safet dao svoj život da bismo se mi ovako lepo družili.

Osvanula je subota i spremamo se za pokret, nažalost vreme nas ovoga puta neće poslužiti ali to je činjenično stanje i samo je pitanje motivisanosti u momentu pokreta. Boris ostaje u domu a Fema i ja krećemo odmah iza čela kolone kako bismo pomogli oko probijanja staze. Sneg je težak i dubok tako da je zaista naporno ali opet izazovno praviti put, posebno po ispresavijanim granama kleke dok jak južni vetar ni malo ne olakšava posao. Ja u šali komentarišem da je to samo jugo i da nije hladno, uskoro ću poreći izrečeno jer od Sedla, gde se sastajemo sa drugim delom ekipe koja je krenula jutros iz Bandžova, vetar postaje još jači, na momente me izbacuje iz ravnoteže a obrazi počinju da bole od igličastog snega koje neprestano nabacuje na lice. Idemo letnjom stazom jer vodiči procenjuju da je ona bezbednija. Nakon prvog dela uspona malo manje se propada ali vetar nema nameru da oslabi, naprotiv, čak mi i naočare lede, pa ih moram skinuti – to nije prijatan osećaj. Polako i oprezno napredujemo ka vrhu, vodiči postavljaju i osiguranje na rizičnoj deonici. Pogleda nema, oblaci se spustili na zemlju i pomešali sa maglom, vetar, sneg, led, kiša, ali opet idem dalje, zašto, o tome ne razmišljam sada, nego kasnije ili sutra. Fema prvi izlazi na vrh a ja se vraćam nekih 50-ak m ispred jer je nastala gužva i procenjujem da je tako bolje. Zajedno brzo krećemo nazad, jedini cilj koji imamo jesu suve pantalone i topli čaj i to istinski želimo svim srcem. Silazimo bambi stilom jer je prtina postala ledeni tobogan, ali nije ni to loše, zabavno je sve dok se može amortizovati. U domu već dobra atmosfera, neki odmaraju, neki ručaju, neki već krenuli sa pesmom, i alkoholom. Posle nekoliko sati svi smo tu i svi pevamo u glas, pesmu koju, kako neko već reče, nismo odavno: „Stani, stani Ibar vodo, Ibar vodoooo….“.

Nedelja, dan za povratak. Sunce nas čašćava pogledima i mogućnošću ze pravljenje lepih fotografija, posebno na terasi novootvorenog restorana, Dom kulture Darmandol, gde se u povratku zadržavamo neplanirano dugo a onda krećemo na dug put kući, daleko je Tivat…

Još jedan uspešan uspon ostaje iza nas, ali što je još važnije i jedno divno druženje sa dobrim ljudima i dragim domaćinima, nema sumnje da ćemo se ovde još vraćati!

Jelena Petković

Hajla 2403m (09.-11.01.2015.)