Davno, davno je dogovorena ova akcija između predstavnika dva kluba, našeg i beogradskog Železničara. Datum je podešen da bude zimski uspon. Na kraju, to, po uslovima na terenu nije bio. Ali, tura je organizovana i uživali smo u planinarenju i pogledu. Evo kako je akciju vidio vođa uspona Radmilo Marić iz PD Železničar:

Planina: Maganik;
Vrh: Međeđi vrh, 2139 mnv;
Učesnici: R.Marić; B. Ivetić; J.Prodanović; M.Slijepčević (PK Železničar); R.Ilić; J.Petrović R.Milenković (PD Pobeda); N.Stojanović (PSD Avala); Branislav Cvijanović (Kraljevo); Milan Radović (Visokogorci CG);

U subotu 13. decembra 2015. godine grupa hrabrih planinarskih vukova,šibana orkanskim vetrom, probijajući se kroz snežnu mećevu i maglu, popela se na Međeđi vrh (2139 m), najviši vrh crnogorske planine Maganik.

Nekad ranije, u ona stara prava vremena, dok nije postajao fenomen globalnog zagrevanja, izveštaj sa ovakvog uspona u ovo doba godine počeo bi ovom rečenicom. Ali, ovoga putanije bilo ni snežne mećave, ni olujnog vetra, ni magle, dok je temparatura bila skoro prolećna.

Ipak, najvažnije je da planinari koji su tog dana krenuli na Maganik jesu bilii više nego hrabri – trebalo je imati hrabrosti i „petlju”ući u ovaj poduhvat nedeljama ranije, sa rešenošću da se ne odustane bez obzira na vremenske prognoze i „komfor” bivakovanja. I sve to tamo negde u bespuću crnogorskih planina gde i sami toponimi -Mrtvo duboko, Velje duboko, Granica, Mrtvica – vas teraju da se zamislite i dobro promislite.

Činjenica da se prijavilo samo devet planinara na jednu ovakvu, potencijalno vrlo zahtevnu visokogorsku akciju, je takođe, pitanje za razmišljanje. Neobaveštenost sigurno nije razlog. Planinari koji stalno negde „penju”, te ovde te onde, (a najćešće po planinarskim kuloarima) sad su ostali kod svojih kuća. Da li zbog straha ili što zimski uspon na Maganik nije neki planinarski izazov za njih¬? Ne zaboravimo da se ovakav uspon organizuje vrlo retko pa bi i samo ta činjenica bila dovoljna za izazov bilo kom dobrom visokogorcu.

No, bilo kako bilo, krenuli smo u četvrtak 11. decembra, nagurani u dvoja kola – devet planinara i oprema: cepini, snežni klinovi, štapovi i ostala gvožđurija, sve to spakovano na prostoru malom i za toliko ljudi.

Vozeći Ibarskiom magistralom preko Zlatibora, dolinom Lima i Tare, gonjeni ponekad od suludih srpsko-crnogorskih kamiondžija, stigosmo živi oko 9 sati uveče u Kolašin. Nakon što smo se, po komisijama, uselili u sobe naših ljubaznih domaćina u pansionu BB Kolašin, odosmo na večeru. Neki, istina, više na piće nego na jelo, ne bi li udavili traumu zbog prethodne vožnje. Ujutro se shvatilo da kasno prejedanje nije svima donelo dobar san, što zbog pojačanog metabolizma, što zbog uzbuđenja pred predstojeći uspon.

Po lepom jutru u Kolašinu videlo se da će dan i na planini biti takav, a nas je najviše radovalo to što ćemo moći kolima dosta da se približimo planini, i izbegnemo preterano nošenje teških rančeva.

U Međurečju se srećemo sa našim prijateljem Milanom Radovićem, poznatim crnogorskim alpinistom i planinarom. On će nam biti lokalni vodič, obzirom da se prvi put susrećemo sa Maganikom u zimskim uslovima. Tu nam se pridružuje i naš kolega iz Kraljeva (ne Čačka) Branislav, čije prezime do kraja druženja nisam uspeo da dokučim.

Donosim odluku da umesto iz Međurečja, tj. dolinom Mrtvice, krenemo ka Gornjim Rovcima, ne bi li skratili pristup. Negde oko 10 sati ostavljamo kola i sa svom opremom krećemo ka katunima Bulatovića, podno Maganika. Tri sata nam je trebalo, sa malo pauza, da dođemo na plato prepun katuna. Milan se malo pomučio da otključa dva katuna. Na sveopšte zadovoljstvo otkrivamo da se u oba katuna nalazi po dobar šporet, a da i drvljanik nije siromašan drvima. Nastala je potraga za čunkovima, kao i očekivano stručno pametovanja kako da se montiraju, a da se od dima tokom noći ne potrujemo. Neši 003, vuku sa Avale, neki komšija je uvalio 2kg alata za štelovanje dereza, tako da smo uspešno čunkove montirali i pripalili prvu dimljivu vatru.

Ubrzo je krenulo da se jede, pa su došle na red kurtoazne “komšijske” posete, svakojaki planinarski razgovori, uz posluženje koje se ovog puta sastojalo samo od hladne vode sa izvora udaljenog čitavih 10m od katuna.

Noć smo proveli kako ko – neki slušajući oduševljene miševe, koji od jesenas nisu imali noćno društvo, a neki hrčući. Činjenica je da nikome nije bilo hladno,ni nama, ni miševima.

U subotu 13. decembra, krećemo u 6 sati na uspon. Prethodno, po običaju, po katunskim kuloarima se gunđalo zašto u 6 kad eto, možemo ujutro i malo više da odspavamo. Ali prevagnula je činjenica da ćemo u 7.12 videti planinski izlazak sunca (po podacima GPS-a). Vidljivost je bila maksimalna, a izlazak sunca na planini bio je i više nego vredan ranog ustajanja.

Put je vodio markiranom stazom dosta uzbrdo na desni greben južne strane Maganika. Sneg se pojavio tek oko 1900 m, ali nije bilo potrebe za stavljanjem dereza i pravljenjem osiguranja preko užeta. Ipak, sve smo poneli, kakav je i red za ovu planinu, visinu i doba godine. Na samom grebenu bilo je nekih detalja gde je trebalo penjati i odpenjavati zasneženu stenu, ali su to svi veoma bezbedno i vešto odradili. Nakon dva i po sata bili smo na vrhu Maganika – Međeđem vrhu. Nakon kraćeg zadržavanja i slikanja (Maja opet nije ponela zastavu) otišli smo do susednog vrha sa koga je bolji pogled na Babin zub, u koji je pre 40 godina udarila karavela JAT-a. Vetar nam nije dopustio da tu duže ostanemo, tako da smo se kružnom stazom preko levog grebena Maganika, niz jedan vrlo dugačak strmi kuloar, bez većih problema vratili u katune Bulatovića, negde oko 12 sati. Ogromnom većinom glasova (svi protiv jednog) donešena je odluka da se istog dana spustimo u Kolašin,a da se emocijama i još jednoj noći u društvu miševa prepustimo nekom drugom prilikom.

Pošto smo se oprostili od našeg prijatelja Milana Radovića, kome smo zahvalni što je svoje vreme i iskustvo odlučio da nesebično podeli sa nama, hrabra grupa se spustila u Kolašin i tu prenoćila.
Sutradan, u nedelju 14.decembra, srećno smo se vratiliu Beograd, prethodno doslovno probivši državnu granicu. Naime, vođa uspona, sada u svojstvu vozača, hrabro je prošišao nesmanjenom brzinom pored neugledne i zapuštene kućice, ne shvatajući da je to carinarnica (za razliku od crnogorskog velelepnog objekta izgrađenog donacijom EU), pa osvešćen zabezeknutom facom dežurnog policajca, brzom vožnjom unazad, veštim izvinjavanjima i malo posipanjem pepela uspeva da izbegne opravdanu kaznu.

Planina Maganik nam je dopustila da je upoznamo po najlepšem mogućem zimskom vremenu. Snimili smo precizne GPS trekove, tako da će nam kretanje po bilo kom vremenu i vidljivosti ubuduće biti znatno olakšano.
Najvažnije je saznanje da i pri ovako idealnim uslovima planina može da bude zahtevna, i šta nas sve može sačekati na ovoj planini neki sledeći put, po stvarnoj zimi, kad uvod ovog izveštaja može da bude i stvarni izveštaj sa uspona. To je, pored druženja sa crnogorskim planinarima, bio najveći uspeh ove akcije.

I na kraju, zahvaljujem se planinarima, učesnicima ove akcije, na disciplini, saradnji i posebno na poverenju koje su mi ukazali i iskazali.

Izvještaj preuzet sa sajta:  www.zeleznicar.org.rs

Maganik 2139 m (13.12.2014.)