U subotu, 05. marta članovi našeg kluba i članovi PSK Prekornica iz Danilovgrada zajednički su izveli uspon na crnogorski i bosanki Maglić. Na uspon smo krenuli iz sela Mratinja. Ovo je bila izuzetno teška i fizički zahtevna tura, što zbog velike visinske razlike od preko 1400m, koju je trebalo savladati, što zbog snega koji je bio nezahvalan za hodanje, te se moralo sve vreme uspona prtiti, negde i kroz sneg do visine struka. Ipak, uloženi napor se isplatio jer smo većinu dana istinski uživali u veličanstvenom pogledu na vrhove koji su izvirivali iz mora magle, koja kao da je odlučila da se ove subote samo zbog nas zadrži u dolini. Sreća je i ovoga puta bila uz hrabre i odvažne.

Datum: 05.03.2011.
Vrhovi: Crnogorski (Veliki) Maglić 2388 m; Bosanski (Mali) Maglić 2386m;
Savladana visinska razlika: 1400 m;
Trajanje akcije: 13 sati
Učesnici: Visokogorci Crne Gore: Milijana Đeković, Ana Mijušković (PSK Komovi), Aleksandar Đajić, Boris Čelebić, Milan Radović i Jelena Petković;
PSK Prekornica: Sandra Vujošević, Zoran Radulović, Neno Kalezić, Marko Popović;

Zajedno sa Biočem i Volujkom, Maglić čini planinski kompleks u severo-zapadnom delu Crne Gore, na desnoj strani reke Sutjeske koja ga odvaja od vrhove Zelengore koji se nalaze na levoj strani iste reke. Maglić je najviši vrh Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, iako se najveći deo njegovog masiva nalazi u Crnoj Gori. Najviši vrhovi masiva Maglića su Veliki (crnogorski) Maglić 2388m i Mali (bosanski) Maglić 2386m koji je iako 2m niži od Crnogorskog, atraktivniji, poznatiji i posećeniji.

Došao je još jedan omiljeni i željno iščekivani petak! Već u 17 sati se po tradiciji Ana, Milijana, Đaja, Boris i ja okupljamo ispred Lovca i krećemo u novu avanturu. Polako preko Danilovgrada gde nam se pridružuje Milan, Nikšića i Plužina gde se nalazimo sa Sandrom, Nenom, Zoranom i Markom iz PSK Prekornica, zatim ledom okovanim putem stižemo u Mratinje. U planu nam je da postavljamo šatore na livadi pored kuće meštanina ovog prelepog sela, Zorana Vukovića, međutim svi budemo prijatno izneneđeni jer nas domaćin sve poziva u svoju kuću, tako da nailazimo na neplanirani luksuz, a to je krevet pred sutrašnji uspon! Na spavanje odlazimo već oko 23 sata kako bismo bili što odmorniji.

Detalj sa uspona

Poznati zvuk alarma se oglašava, 3 je sata ujutru i počinje šuškanje u vrećama, ustajanje i spremanje. U 3:50 smo ispred kuće, sa čeonim lampama i spremni za pokret. Nakon kratkog hodanja putem ulazimo u šumu, i sada bi trebalo pogoditi pravi put jer je magla veoma gusta a šuma savršen teren za dezorjentisanje. Na čelu kolone se smenjuju Đaja, kao iskusni lovac i planinar kome ovakve situacije nisu nepoznate, i Milan koji je išao jednom ovom stazom, mada leti. Odmah se videlo da je dug dan ispred nas jer je sneg mekan i stalno se mora prtiti. Prvo blagi uspon kroz sumu, iskljucivo vođeni intuicijom i nekom mogućom logikom, jer je orjentisanje nemoguće, zatim izuzetno eksponiran uspon za koji Boris kaže dal liči na Slovenski smer u severnoj steni Triglava, i nakon NEKOLIKO sati dolazimo na zaravan, ispred nas je ogroman pad koji ništa dobro ne obećava, odlučujemo da idemo levo ne bi li naišli na bilo kakav orjenir. Izlazimo na čistinu i u tom trenutku, kao nečijom rukom uklonjena, magla se spušta ispod nas i okomite stene i vrhovi se ukazuju. Kakav dar, kakva pomoć planine, konačno se možemo bar malo orjentisati. Upućujemo se desno, ka prevoju koji izgleda kao dobra opcija za priključivanje pravom putu. Uspon do prevoja je veoma težak, često se smenjujemo na vrhu kolone, mada svaki trenutak koristimo za uzdahe oduševljenja i fotografisanje, jer je prizor neprocenjiv. Magla je ispod nas, sunce izlazi, vrhovi se u daljinu promaljaju, dovoljno razloga da ispunjeni entuzijazmom gazimo dalje. Na samom prevoju shvatamo da se moramo spustiti nekih stotinak metara jer je direktan spust niz veoma strmu padinu nemoguć. Nakon spuštanja, zaobilazimo stenu, pravimo kratku pauzu za doručak i zatim brzo, koliko je to moguće kroz veoma dubok sneg, traverziramo preko potencijalno lavinozne strane, i izlatimo na čistinu odakle vidimo kuloar između dve stene. Tuda moramo proći kako bi izašli na Carev Do.

Na vrhu Maglića, U pozadini Zelengora, Bjelašnica, Jahorina...

Put do kuloara je dug, sneg dubok, ali opet su tu osmesi na našim licima jer pogled postaje sve lepši. Uz sami kuloar napredujemo polako, krećemo se izuzetno oprezno uz pomoć cepina, i nakon izlaska iz njega pravimo pauzu za slatkiše i voće, što nam svima nam prija. Stižemo u Carev Do, gde ugledamo spomenik koji stoji kao znak sećanja na planinara koji se tu smrzao, ali i kao svojevrsna opomena svima nama koji odlazimo u planinu, da je potrebana kostantna opreznost. Od Carevog Dola prvo kreće nešto strmiji, a zatim blagi grebenski uspon. U jednom trenutku Milan sa čela kolone kaže: Evo ga!, to znači da konačno možemo videti Crnogorski Maglić, tu je ispred nas. Ozareni i zadovoljni svi izlazimo na najviši vrh masiva, i tu se dalje delimo u dve grupe. Sandra, Neno, Zoran, Milan, Boris i ja nastavljamo ka bosanskom Magliću koji je odmah tu, i mami svojim grebenom i zastavom koja se nazire na vrhu. Po eksponiranom grebenu se krećemo oprezno ali opet napredujemo brzo i za nepunih 20 minuta od crnogorskog, i 9 sati i 10 minuta od polaska, konačno smo na cilju, bosanski Maglić! Pogled se otvara na sve strane, Bobotov Kuk i Prtutaš u daljini, Bjelašnica, Jahorina, Zelengora, na drugoj strani…trenutak za koji vredi uložiti sav trud ovog sveta… Zadržavamo se kratko, fotografisanje, čokolada, pivo, telefoniranje, ubrzo oblaci počinju da se gomilaju, a sneg da provejava. Planina kaže da je vreme za povratak, koji protiče nesmetano, bez mnogo priče, prećutno znamo da smo umorni ali da ćemo ovaj dan zapamtiti po lepom. Zaobilazimo kuloar, novim putem se vraćamo, zatim našom prtinom pa niz padinu zaraslu u šiblje da bi na kraju izašli na put, koji prvo pratimo a zatim sečemo kroz šumu, i tačno u 17 sati smo ispred kuće. Odmah pakovanje, mali predah sa domaćinom, kome smo od srca zahvalni na ukazanom gostoprimstvu, uz kafu i po koji zalogaj, a i po koju domaću rakiju. U 18 sati smo u autu i krećemo nazad. Većina, tj svi osim Đaje koji vozi, spavamo dobar deo puta. Puni utisaka ali umorni, već planiramo naredni odlazak u planinu…

 Jelena Petković