Prenošenje iskustva i uvođenje mladih u planinarsku priču je zadatak svakog dobrog planinara. Uvijek nam je drago kada na našim akcijama i našim planinama možemo nekoga zainteresovati da krene u planinu a posebno kad nam po završetku ture kaže: “bilo mi je super, jedva čekam sledeći put…” Ovo je kratka priča novog člana brojne planinarske familije koji nam je stigao iz Novog Sada.
Datum:17.-20.8.2012;
Učesnici: Porodica Obradović i Visokogorci CG;
Planina: Durmitor
Vrhovi: Sedlena greda 2227m, Ledena pećina 2303 m;
U petak 17. avgusta porodica Obradović iz Novog Sada stiže u planinarski kamp ,,Mlinski Potok”. Sutradan Marija, Petar, Milica, Aleksandar Đajić i ja krećemo na uspon sa ciljem da osvojimo vrh Sedlene Grede (2227m). Grupa kolima odlazi na Sedlo, odakle kreće penjanje. Vetar je jako duvao ali nije uticao na ostvarenje našeg cilja. Ushićeno smo komentarisali veličansvene vrhove koji su nas okruživali. Najčešće nam je pogled bio upućen ka Bobotovom kuku i nismo mogli da se dogovorimo da li nas podseća na pravilnu piramidu ili krov od planinske kuće. Milici (9) i meni (13) ovo je bilo prvo planinarenje i stoički smo podneli. Do vrha stižemo za nekih sat i po gde smo napravili pauzu. Morali smo da pojedemo nešto slano, nešto slatko ali i nešto zdravo. Trebalo je obnoviti energiju i pripremiti se za povratak. U povratku nas je put naveo na duboku pećinu koja je delovala interesantno i primamljivo za ulazak ali smo ubrzo odustali zato što je bila klizava. U preostalom delu puta do kola imali smo priliku da vidimo divokozu i velikog orla. Prilično umorni, ali puni utisaka seli smo u auto i uputili se ka kampu gde smo proveli ostatak dana.
Drugog dana porodici Obradović u punom sastavu , Aleksandru Đajiću i Marku Rešetaru, cilj je bio da se uvere u čari Ledene pećine. Sa rančevima na leđima, šeširima i štapovima krećemo oko 8:30 h. Naslućivalo se toplo vreme i tako je i bilo. Prvu veću pauzu pravimo na Lokvicama gde smo se odmorili u hladovini drvenog katuna. Usput smo sipali vodu. Nastavak puta je bio naporan, jer je bilo strmo. I konačno stižemo do pećine. Đaja i Marko su napravili sidrište tako što su zavezali uže za stenu da bi se mogli spustiti u pećinu. Prvi se spuštam u pećinu zatim kreću Marko i Milica. Nekome je to bilo prvo spuštanje kanapom. Ručali smo i krenuli nazad. Odabrali smo zanimljiviji ali i mnogo opasniji put koji je od nas zahtevao malo više spretnosti. Odlično smo se snašli. U kamp stižemo oko 18:30 časova, svi srećni što smo uspeli.To je bilo nekome prvo kampovanje i planinarenje. Uz večeru pored logorske vatre Đaja i ostali visokogorci prepričavali su događaje sa prethodnih velikih ekspedicija.
U ponedeljak ujutro sa izlaskom sunca šatori i vreće su spakovani, doručak obavljen a društvo se razišlo sa željom da se slično druženje ponovi.
Petar Obradović, Novi Sad
Vaši komentari