U organizaciji PK Subra iz Herceg Novog i ove godine je, deseti put za redom, uprkos izuzetno lošoj najavi vremskih prilka u sklopu sportskog programa Praznika mimoze, održana tradicionalna manifestacija Noć punog meseca, koja je okupila planinare izrazličitih krajeva Crne Gore i okviru koje su uspešno i bezbedno izvedeni usponi na Subru (1.679 mnv) i Grab (1.383 mnv). 

Datum: 22-23.02.2013.

Planina: Orjen

Vrh: Subra, 1.679 mnv

Učecnici: Iz našeg kluba: Jelena Petković

Sve prognoze su saglasne u jednom- vremenske prilike za vikend su izuzetno nepovoljne sa obilnim padavinama, tako da u petak nakon završenih obaveza na poslu krećem ka Orjenu sa mišlju da uspona najverovatnije neće ni biti ali valja iskoristiti vikend za druženje i barem šetnju po snegu. U planinarski dom Za Vratlom (1.160 mnv) sa još dve planinarke iz PK Subra stižem nešto posle 18:00 h, popodne i veče provodim sa već pristiglim planinarima u druženju i mini noćnoj šetnji po snegu, te zbog akumuliranog nedeljnog umora već u 23 odlazim na spavanje propuštajući domaće palačinke.

Iako noć između petka i subote protiče uz ogromnu količinu kiše i grada i izuzetno jakim vetrom, maglovito jutro obećava nešto mirniji dan i nakon sagledavanja situacije, organizator donosi odluku da će se uspon izvršiti ovog popodneva, kako bi se izbegao novi nalet padavina prognoziran za narednu noć. Nakon kraćeg dvoumljenja, pridružujem se ekipi planinarske prethodnice i već u 14 h okićeni cvetovima mimoze krećemo ka vrhu kao bi napravila prtinu, otkopala vučju jamu na vrhu koja je pravljena prethodna dva vikenda i pripremila topli čaj grupi koja kreće posle 16 h. Izuzetno je toplo za ovo doba godine, temperatura konstantno u plusu, sneg težak i jako naporan za prćenje (ovu vrstu snega iz milošte volim nazivati kačamakJ), delovi staze izuzetno rizični jer sneg pokriva mnogobrojne jame dubine i do 200m pa je pored fizičke snage neophodno i ogromno iskustvo i poznavanje ovog terena kako bi kretanje bilo bezbedno i uopšte moguće a Željko, Danilo, Vuk i Maksim poznaju svaku stopu ove planine, i imaju dovoljno snage, tako da sa njima na čelu i samnom kao počasnom gošćom napredujemo prilično brzo, naravno uz maksimalnu koncetraciju na delovima staze koji to zahtevaju.

Na grebenu i posebno na vrhu, na koji izlazimo posle 2h hoda dočekuje nas jak vetar tako da se ne zadržavamo predugo već dugim koracima traverziramo ispod skoro 10 m visoke strehe kako bismo došli do mesta gde su prethodna dva vikenda ovi planinari napravili skolništa u snegu (vučje jame) i iste otkopali, ali  skoro 3 m novog snega ovu potragu nažalost čine uzaludnom. Zajedničkim snagama i timskim radom se prihvatamo lopate, krećemo u pravljenje nove jame, stepenica niz strehu, podgrevanje čaja i sve to uz muziku, ogromne količine čokolade i miris mimoze sa poglednom na strehu iznad nas i kuloarčić na čijem kraju je vrh poznatog Subrinog amfiteatra, ispod nas. Željko sa kamerom odlazi u susret grupi i svi zajedno lagano dolaze do našeg malog skloništa. Nakon kraćeg zadržavanja, zagrevanja čajem i obaveznog fotografisanja, vreme je za pokret jer se prilike pogoršavaju iz momenta u momenat.

Već na vrhu i grebenu nailazimo za olujni južni vetar koji me u nekoliko navrata pomera iz ravnoteže pa se moram ukopavati štapovima koje za tu priliku koristim kao cepin a u jednom momentu mi vetar čak otvara rain cover i od njega pravi savršena krila za poleteti što se ipak ne dešava jer Danilo hitro reagovao. Ostatak povratka protiče u najboljem mogućem redu, uz povremeno šamaranje vetrom i komadićima grada, tako da već oko 21h svi stižemo u Dom za Vratlom, i tu veći deo ekipe ostaje na druženju i večeri dok Danilo, Vuk i ja nakon mini odmora, tek dovoljnog za pojesti neku palačinku, hitamo ka obali jer obaveze čekaju.

I dok na putu za kući prelazim trajekt, slatki umor me polako sustiže ali se utisci sabiraju, slike mimoze i snega smenjuju, čineći ovaj dan posebnim i iskorišćenim na najbolji mogući način. Do nekog novog susreta i novih uspona!

Jelena Petković