Svake godine dio članstva kluba priključuje se tradicionalnom usponu koji organizuju naši prijatelji iz PK Prekornica povodom rođendana kluba. Zbog otkazivanja uspona na Lupoglav ovo je bio, možda i naš najmasovniji dolazak. Osim Visokogoraca i domaćina pozivu se odazvali i klubovi: Komovi, Oblun, Vučiji Zub Trebinje, PK Volujak Gacko, a bilo je i samostalnih planinara i ljubitelja prirode.

Datum: 07.-09.02.2013.

Planina: Prekornica;

Vrh: Kula 1927 mnv;

Učesnici: vrh, 1.dan: Milena Krasić, Marina Đurović, Nada Pajkanović, Boris Čelebić, Zoran Prljević;

vrh, 2.dan: Jelena Petković, Marija Đajić, Aleksandar Đajić, Ivan Femić;

druženje: Marko Rešetar, Mina Minić, Bojan Bošković, Dušan Bošković, Ivana Šuković, Milan Radović, Igor Stojojvić;

Teško se petkom, posle posla brzo organizovati i krenuti na put. Ni ovoga petka nije bilo izuzetka. Zoran je imao posla do kasno, a ja Milena i Marina bacili smo se u nabavku planinarske opreme. Krenuli smo oko 19 h ka Studenom. Noćna vožnja po Bjelopavlićima išla je lagano, tako da smo relativno brzo stigli na Poljice. Zbog najave novog snijega nismo htjeli rizikovati da dalje idemo kolima. Po dobro utabanoj prtini trebalo nam je nešto više od sat vremena  da stignemo do planinarskog doma. U domu vesela atmosfera i raspjevani Gačani. Nismo ih mogli podržati u pjesmi zbog umora ali smo zato sjedjeli do 1 poslije ponoći, prečešljali smo istoriju i preispitali  isplativost izgradnje auto puta naravno da se grla ne bi sušila od previše priče unosili smo i dovoljno adekvatne tečnosti.

Ujutro jedva ustajemo, ja pogotovo, skoro da sam zamalo odustao od ture. Milena i ja se vučemo daleko iza kolone zajedno sa parom iz Makedonije i Markom iz Prekornice koji je morao ići zadnji. Negdje na trećini puta pojačava snijeg i javljaju se prva razmišljanja o odustajanju od daljeg uspona. Mi koji smo pozadi kolone premišljamo se što činjeti, jer hod po snijegu, magli i bez pogleda i nije baš inspirativan. Na kraju krenusmo i to brzo, da bi stigli kolonu. Kad smo se priključili ekipi našli smo novi motiv u druženju i pošalicama tako da nastavismo dalje ka vrhu.

Dosadnom putu nikad kraja, kad sam ugledao kuloar, kao da sam popeo vrh a to mišljenje su dijeli i Nada i Marina. U kuloaru, krpljari su morali odložiti svoja pomagala i krenulo je dosta naporno probijanje prtine. Mek snijeg i još pršo, nije se dao uprtiti da valja, tako da su svi imali problem. Pred sam izlaz na greben nekih 20 metara bio je zaleđeni dio kuloara prekriven tankim slojem pršića, pa smo se tu morali kretati malo obazrivije. Izlazimo na vrh posle 6 sati hoda. Prilično velika ekipa za ovakav uspon i ovakvo vrijeme. Hladnoća neda da se opuštimo ali ja i Zorana nalazimo vremena za limenku piva i cigar duvana. Malo fotografisnja nas i magle oko nas  i žurno se vraćamo nazad. Tek sad nas čeka pakao.

Mozak sam stavio na off i puštam korak, znam da me čeka 4 sata dosadnog hoda po putu zametenim snijegom. Hodajući razmišljam o junaku ovog uspona devetogodišnjem momčiću iz Gacka koji je najmljađi koji je popeo Kulu zimi i još po ovakvom vremenu. Milena se posle dosta godina provedenih na ljetnjim planinaraskim akcijama riješila da oproba i zimske uspone. Pokazala je kao i uvjek da joj forma nije problem, ali i da se rodila neka simpatija prema zimskim čarolijama tako da je možemo očekivati i u narednim zimskim pohodima. Nada je imala jedan uspon po suvom i to sv Andrija od Perasta, iskreno brinuli smo kako će sve to podniejti, jer nije nam bio cilj da je istraumiramo na prvom zimskom i drugom usponu u životu. Ipak istrčala je to kao momak. Malo su je noge boljele u povratku ali koga nisu od ovog slomivrata od puta.

Stižemo u dom, sreći nikad kraja. Domaćini postavljaju sto, iznose piće i vrhunski pasulj, sa svih strana čulo se: “ima li repete ima li repete”. Namirsmo primarne instinkte i krenusmo da namirujemo ništa manje važne. Zoran ode da spava, čini se zaspao je u hodu na putu do sobe. Uskoro ode i Milena. Ja u ćošak uzeh da pijuckam nešto i čekam VCG ekipu. U jedan mah poče da pristiže kolona, čini mi se satima su ulazili. Duško i Ivana, Đaja i Marija,Marko i Mina, Stojo i Bojan, Jelena, Fema, Milan…možda je i još neko ako sam preskočio praštajte. Uveče je palo vrhnunsko druženje i ostalo se do kasno, pjevalo se pričalo, dogovarali novi usponi. Đjaja je u jednom trenutku izdao komandu da se ustaje u 5 i da se kreće na Kulu. U različitim terminima se dovlačimo do kreveta prilično umorni. Bojan ima svoje veče, ostaje zadnji, pjeva cijelu noć i odnosi titulu prvog glasa 5-tog Prekorničanskog okupljanja.

Sjutra ujutro rano negdje oko 7 Milan, Duško i Ivana zbog obaveza moraju nazad za Podgoricu dok  ekipa koja je planirala uspon još uvjek tavori u krevetu. Ipak oko 8 u sastav: Đaja, Marija, Jelena i Fema kreću ka Kuli. Čekaće ih paklen uspon jer od prtine nije bilo ni traga, a sam kuloar zatrpan novim snijegom dok će se prelijepo i vedro jutro pretvoriti  u sniježnu mećavu, a smrznuti jutarnji snijeg u  noćnu moru za prćenje.

Za nas koji smo peli prethodni dan, jutro je bilo mirno i fino, izležavali se dok je Bojan nastavio svoj šou. Ležao je pored mene pokriven nekom ponjavom, dok je na krevetu pored nas ležao Zoran toplo ušuškan u Bojanovoj perjanoj vreći :). Ustajemo nekako, i ja počinjem da vapim za kafom i rakijom. U neka doba Marko se sjetio da stavi džezvu na žar i koffee time je počeo.

Vraćemo se put kola, ambijent skroz drugačiji, put zatrpan snijegom ispod kojeg je sloj leda. Čekala nas je mučna vožnja do Danilovgrada. 30 cm snijega mi je bilo na krovu auta, kako mi je muka bilo da ga odmah skinem, radio sam to u nekilo navrata jer mi je stalno sa krova padao na šoferšajbnu. Došli smo kući prilično umorni. Oko 20 h čuo sam se sa ekipom koja je bila na usponu da provjerim da li je sve u redu. Imali su napornu turu ali srećom dio ekipe sprema se za Kavkaz-Elbrus a bolje pripreme od ove im ne treba.

Na kraju bih se zahvalio domaćinima da odličnoj organizaciji, srdačnom dočeku i fantastičnoj atmosferi u njihom domu na Studenom.

Boris Čelebić